Загонетка у фасади

Ако замислимо планету без архитектуре, онда немамо цивилизацију – говорио је Алексеј Бркић, један од најзначајнијих српских архитеката друге половине 20. века. Припадао је генерацији архитеката рођених 1922. године, а међу њима су чувени Богдан Богдановић и Михајло Митровић.

Бркић је родом из Кикинде, где је провео детињство и рану младост. Потом долази у Београд и остаје на Гундулићевом венцу 58 читавог живота. Студије архитектуре започиње 1941. и наставља после Другог светског рата, да би дипломирао 1948. у Београду. Одмах се запошљава у Пројектантском заводу Србије (1949–1952), затим оснива (1953–1972) архитектонске бирое: „Инвест пројект”, „Обелиск”, „Врачар” и „Београд биро”. Већину објеката пројектује и гради у Београду од 1953. до 1967. године, каже Љиљана Милетић Абрамовић, историчар уметности и архитектуре, кустос Салона архитектура (2002–2021) и директор Музеја примењене уметности (2011–2021), која је лично познавала Алексеја Бркића.

‒ Педесетих година 20. века долази до дистанцирања од соцреалистичког миљеа обнове и израдње. На Дубровачком саветовању архитеката 1950. предлаже се прекид са струјом соцреализма, утицајем Совјетског Савеза, прагматичном и безличном изградњом и стреми се ка ауторском приступу архитектури и континуитету. Миодраг Мацура излаже значајан реферат и постављају се постулати за развој упечатљиве, модернистичке архитектуре на нивоу целе државе. Бркић је и као студент имао три основне замерке: на градитељски традиционализам, соцреализам и функционализам (форма следи функцију). Касније, у свом архитектонском делу полази од „зида завесе” и развија, логиком геометрије, апстрактни концепт, уводи загонетку у неком елементу, боју и орнамент, што доноси живост и особени уметнички израз његових дела ‒ каже наша саговорница.

У периоду 1953–1957. Бркић пројектује и гради зграду „Хемпра” на Теразијама и гимназију на Вождовцу. „Хемпро” има постмисовску стаклену фасаду и сам аутор је рекао да је био изазов учинити да буде нешто другачија и занимљива и да носи естетски доживљај.

‒ Инспирисан путовањем у Цариград, Малу Азију, Ефес, Измир, грчка острва, у стаклену „зид завеса” фасаду „Хемпра” убацује, како је сам говорио, једну загонетку, а то је велики мермерни квадрат, који прати основну мрежу фасаде, и један асиметрично истакнути балкон. Прилагођава се висини суседних историјских објеката, и уместо равног крова поставља терасасти испад као неку врсту кровног венца. Објекат је одмах запажен од савременика и оцењен је као авангардни приступ. Бркић је тада у раним тридесетим годинама, а у том контексту низа зграда на Теразијама, од дворова до Палате „Албаније”, имамо преглед историје српске архитектуре, коју су пројектовали великани Александар Бугарски, Јован Илкић, Димитрије Т. Леко, Бранко Таназевић, Милан Антоновић, Милорад Рувидић, Браћа Крстић, Драгиша Брашован, Никола Несторовић, да наведемо само неке ‒ каже Љиљана Милетић Абрамовић.

Бркићева Дванаеста гимназија на Вождовцу има дух Баухауса, где је од разуђеног модела павиљона направио мали град од сегмената учионица и осталог простора. Пројектује Зграду социјалног осигурања 1963. у Немањиној улици, која се сматра за његово врхунско дело, где уноси орнамент и боју на фасади. Гради и зграду општине Врачар, две стамбене куле на Каленић пијаци, и кућу на Булевару револуције, познату као „Генералка”.

‒ Од студентских дана Бркић је гајио блиско пријатељство са Богданом Богдановићем. За време Другог светског рата често су, у разрушеном Београду, разговарали како треба обновити град. Дружиће се врло дуго и водити интелектуалне разговоре о архитектури, све до деведесетих година 20. века, које су Србији донеле ратове, санкције, национализам, против чега се Богдановић јасно и јавно изјашњавао, када прекидају комуникацију. Бркићев отац био је на Солунском фронту, такође, био је поносан и на очеву мајку, која је из околине Чачка, и на борбеност тих стамених жена које су изнеле све недаће на прелазу два века и тешкоће Првог светског рата. Одгајила га је друга бака Ана Штајнер, Енглескиња удата за Аустријанца. Зато је прво научио енглески и немачки, касније српски. Умро је у фебруару 1999. и није доживео НАТО бомбардовање ‒ каже Љиљана Милетић Абрамовић.

Бркић је био бескомпромисан, врло етичан и посвећен послу. Његов стамени карактер доводи га у ситуацију да рано напушта посао пројектанта. Супруга Ружица, такође архитекта, причала је да је једног дана дошао с белим мантилом преко руке носећи Те-лењир (технички) и само је рекао да је завршио каријеру. Имао је 50 година. У то време, радио је на реализацији пројекта зграде Електродистрибуције на Новом Београду и било је доста тешкоћа око реализације. Вероватно је то утицало да напусти активно бављење пројектовањем...

Седамдесетих година посвећује се друштвеном ангажману у Савезу архитеката, где је био председник, у Врњачкој Бањи покреће „Симпозијум о синтези”, оснива Велику награду архитектуре, која данас носи његово име. Од 1987. предавао је Архитектонику и теорију простора за последипломце на Архитектонском факултету. Основао је Академију архитектуре 1995. године. Круна Бркићевог теоријског рада је књига „Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930–1980”, објављена 1992, у којој афирмише тезу о београдској школи архитектуре. Довољно говори податак да када год је требало наградити неког студента архитектуре, добијао је на поклон ову књигу.

Наша саговорница дружила се, касније, и са Бркићевом супругом и било је разговора о преузимању његове грађе. Остали су необјављени дневници и цртежи са бројних путовања из Грчке, Швајцарске, Француске, Шпаније. Посебно је интересантан дневник са путовања по Америци 1960, био је импресиониран америчким достигнућима и индијанским текстилом. На Берклију у Калифорнији одржао је предавање.

У радовима је цитирао Платона, Брамантеа, Бороминија и многе друге великане архитектуре. Код њега, каже Љиљана Милетић Абрамовић, увек има нека интелектуална игра облика и обрта која уноси аутентични ауторски став и интерпретацију. На пример, зграда општине Врачар је кула која добија утисак завртња троугластим балконима, које је извукао као декоративни елемент, интересантну „цаку” или „загонетку” како је Бркић волео да каже.