Zagonetka u fasadi

Ako zamislimo planetu bez arhitekture, onda nemamo civilizaciju – govorio je Aleksej Brkić, jedan od najznačajnijih srpskih arhitekata druge polovine 20. veka. Pripadao je generaciji arhitekata rođenih 1922. godine, a među njima su čuveni Bogdan Bogdanović i Mihajlo Mitrović.

Brkić je rodom iz Kikinde, gde je proveo detinjstvo i ranu mladost. Potom dolazi u Beograd i ostaje na Gundulićevom vencu 58 čitavog života. Studije arhitekture započinje 1941. i nastavlja posle Drugog svetskog rata, da bi diplomirao 1948. u Beogradu. Odmah se zapošljava u Projektantskom zavodu Srbije (1949–1952), zatim osniva (1953–1972) arhitektonske biroe: „Invest projekt”, „Obelisk”, „Vračar” i „Beograd biro”. Većinu objekata projektuje i gradi u Beogradu od 1953. do 1967. godine, kaže Ljiljana Miletić Abramović, istoričar umetnosti i arhitekture, kustos Salona arhitektura (2002–2021) i direktor Muzeja primenjene umetnosti (2011–2021), koja je lično poznavala Alekseja Brkića.

‒ Pedesetih godina 20. veka dolazi do distanciranja od socrealističkog miljea obnove i izradnje. Na Dubrovačkom savetovanju arhitekata 1950. predlaže se prekid sa strujom socrealizma, uticajem Sovjetskog Saveza, pragmatičnom i bezličnom izgradnjom i stremi se ka autorskom pristupu arhitekturi i kontinuitetu. Miodrag Macura izlaže značajan referat i postavljaju se postulati za razvoj upečatljive, modernističke arhitekture na nivou cele države. Brkić je i kao student imao tri osnovne zamerke: na graditeljski tradicionalizam, socrealizam i funkcionalizam (forma sledi funkciju). Kasnije, u svom arhitektonskom delu polazi od „zida zavese” i razvija, logikom geometrije, apstraktni koncept, uvodi zagonetku u nekom elementu, boju i ornament, što donosi živost i osobeni umetnički izraz njegovih dela ‒ kaže naša sagovornica.

U periodu 1953–1957. Brkić projektuje i gradi zgradu „Hempra” na Terazijama i gimnaziju na Voždovcu. „Hempro” ima postmisovsku staklenu fasadu i sam autor je rekao da je bio izazov učiniti da bude nešto drugačija i zanimljiva i da nosi estetski doživljaj.

‒ Inspirisan putovanjem u Carigrad, Malu Aziju, Efes, Izmir, grčka ostrva, u staklenu „zid zavesa” fasadu „Hempra” ubacuje, kako je sam govorio, jednu zagonetku, a to je veliki mermerni kvadrat, koji prati osnovnu mrežu fasade, i jedan asimetrično istaknuti balkon. Prilagođava se visini susednih istorijskih objekata, i umesto ravnog krova postavlja terasasti ispad kao neku vrstu krovnog venca. Objekat je odmah zapažen od savremenika i ocenjen je kao avangardni pristup. Brkić je tada u ranim tridesetim godinama, a u tom kontekstu niza zgrada na Terazijama, od dvorova do Palate „Albanije”, imamo pregled istorije srpske arhitekture, koju su projektovali velikani Aleksandar Bugarski, Jovan Ilkić, Dimitrije T. Leko, Branko Tanazević, Milan Antonović, Milorad Ruvidić, Braća Krstić, Dragiša Brašovan, Nikola Nestorović, da navedemo samo neke ‒ kaže Ljiljana Miletić Abramović.

Brkićeva Dvanaesta gimnazija na Voždovcu ima duh Bauhausa, gde je od razuđenog modela paviljona napravio mali grad od segmenata učionica i ostalog prostora. Projektuje Zgradu socijalnog osiguranja 1963. u Nemanjinoj ulici, koja se smatra za njegovo vrhunsko delo, gde unosi ornament i boju na fasadi. Gradi i zgradu opštine Vračar, dve stambene kule na Kalenić pijaci, i kuću na Bulevaru revolucije, poznatu kao „Generalka”.

‒ Od studentskih dana Brkić je gajio blisko prijateljstvo sa Bogdanom Bogdanovićem. Za vreme Drugog svetskog rata često su, u razrušenom Beogradu, razgovarali kako treba obnoviti grad. Družiće se vrlo dugo i voditi intelektualne razgovore o arhitekturi, sve do devedesetih godina 20. veka, koje su Srbiji donele ratove, sankcije, nacionalizam, protiv čega se Bogdanović jasno i javno izjašnjavao, kada prekidaju komunikaciju. Brkićev otac bio je na Solunskom frontu, takođe, bio je ponosan i na očevu majku, koja je iz okoline Čačka, i na borbenost tih stamenih žena koje su iznele sve nedaće na prelazu dva veka i teškoće Prvog svetskog rata. Odgajila ga je druga baka Ana Štajner, Engleskinja udata za Austrijanca. Zato je prvo naučio engleski i nemački, kasnije srpski. Umro je u februaru 1999. i nije doživeo NATO bombardovanje ‒ kaže Ljiljana Miletić Abramović.

Brkić je bio beskompromisan, vrlo etičan i posvećen poslu. Njegov stameni karakter dovodi ga u situaciju da rano napušta posao projektanta. Supruga Ružica, takođe arhitekta, pričala je da je jednog dana došao s belim mantilom preko ruke noseći Te-lenjir (tehnički) i samo je rekao da je završio karijeru. Imao je 50 godina. U to vreme, radio je na realizaciji projekta zgrade Elektrodistribucije na Novom Beogradu i bilo je dosta teškoća oko realizacije. Verovatno je to uticalo da napusti aktivno bavljenje projektovanjem...

Sedamdesetih godina posvećuje se društvenom angažmanu u Savezu arhitekata, gde je bio predsednik, u Vrnjačkoj Banji pokreće „Simpozijum o sintezi”, osniva Veliku nagradu arhitekture, koja danas nosi njegovo ime. Od 1987. predavao je Arhitektoniku i teoriju prostora za poslediplomce na Arhitektonskom fakultetu. Osnovao je Akademiju arhitekture 1995. godine. Kruna Brkićevog teorijskog rada je knjiga „Znakovi u kamenu. Srpska moderna arhitektura 1930–1980”, objavljena 1992, u kojoj afirmiše tezu o beogradskoj školi arhitekture. Dovoljno govori podatak da kada god je trebalo nagraditi nekog studenta arhitekture, dobijao je na poklon ovu knjigu.

Naša sagovornica družila se, kasnije, i sa Brkićevom suprugom i bilo je razgovora o preuzimanju njegove građe. Ostali su neobjavljeni dnevnici i crteži sa brojnih putovanja iz Grčke, Švajcarske, Francuske, Španije. Posebno je interesantan dnevnik sa putovanja po Americi 1960, bio je impresioniran američkim dostignućima i indijanskim tekstilom. Na Berkliju u Kaliforniji održao je predavanje.

U radovima je citirao Platona, Bramantea, Borominija i mnoge druge velikane arhitekture. Kod njega, kaže Ljiljana Miletić Abramović, uvek ima neka intelektualna igra oblika i obrta koja unosi autentični autorski stav i interpretaciju. Na primer, zgrada opštine Vračar je kula koja dobija utisak zavrtnja trouglastim balkonima, koje je izvukao kao dekorativni element, interesantnu „caku” ili „zagonetku” kako je Brkić voleo da kaže.