Шампионат у једном граду и нов шампион

Последње светско првенство у фудбалу је своје посебно место у повести обезбедило чим је одређен његов домаћин. Разлози су толико познати да није потребно да се поново набрајају. Али, о шампионату у пустињи није речена и последња реч.

Ових дана, по његовом завршетку, сазнало се о коферима пара, којима је домаћин подмазао где треба, или где је могао, машинерију Европске уније да добије и њен благослов.

Није то први пут да се спортско и неспортско преплету кад се одлучује о томе ко ће да угости најбоље фудбалске репрезентације на свету. На пример, Немачка је тако придобила глас председника Океанијске фудбалске конфедерације Демпсеја да она буде приређивач 2006. Чак је и један од најславнијих играча свих времена Бекенбауер обавио такав задатак да га је и Фифа казнила. Симболично, али јавно.

Сада су грешници из ЕУ из Грчке и Италије, из поднебља у коме нису њене стегоноше. Али, ко зна докле ће клупко да се одмота. Углавном, због Катара и других борби далеко од очију гледалаца, пали су председник Фифе Блатер и Уефе Платини. Да се на њима нису разбила кола, а фудбал је био само повод, никада дизгине не би преузели Инфантино и Чеферин и ко зна којим би путем сада каскала фудбалска запрега.

Нема лука из кога на Катар нису одапињане стреле, али је он био, испоставило се, нерањив. Ахилову пету му није нашао ни самострел из кога Запад самоуверено приморава на своје адете (чак и оне што ни код куће нису баш од свег срца прихваћени) остатак света као да се подрзумева да његова воља мора да буде обавезна за све. Како ли би било када би неко њега условљавао тиме да се, рецимо, на стубу срама и на удару закона не буде због љубави мимо друге брачне половине или да, на пример, исламске земље финансирају у ЕУ и САД параде за одобравање многоженства. А ако се нове вредности размашу, што не би жена могла да има више мужева!?

Кад је реч о равноправности полова, али које има везе са спортом, у Катару је за то отворен нов тефтер. Први пут је на светским првенствима у фудбалу жена судила мушкарцима!

Разна нефудбалска збивања по којима ће да се памти ово светско првенство ваљда су завршена свенародним слављем у домовини нових светских првака, јер је било толико урнебесно да су неки Аргентинци у заносу хтели буквално да се попну на небеса. Било је и онога за шта, на жалост, више и не може да се каже да је наличје спорта. После полуфинала Француска – Мароко у земљи Гала су на улице пренели своја необуздана осећања и они у чијој је души прокључало од радости због победе, као и оних, чија је била рањена због пораза.

Катар је доказао да овако велики догађај, на који се сливају реке људи из целог света, може беспрекорно да протекне у само једном граду. Његов главни град је имао довољно широке груди да све то с подједнаком нежношћу пригрли. Доха се једина, после Монтевидеа, домаћина Првог светског првенства (1930. се, додуше, појавило само 13 репрезентација), усудила да сав терет поднесе сама и беспрекорно га је изнела! Њени гости су имали јединствену прилику да у једном дану гледају на лицу места више утакмица. На следећем, кроз четири године, то физички неће бити могуће, а биће заморно и фудбалерима да лете с једног краја континента на други, јер ће се играти у три велике земље (САД, Канада и Мексико).

Оно на шта Катар као домаћин није могао да утиче јесте сама игра, коју су 32 репрезентације приказале. Није претерано да се каже да је једино ново по том питању – промена на престолу. Свргнута је Француска, а устоличена Аргентина уз изливе одушевљења што је Меси највреднијим драгуљем коначно попунио своју збирку драгоцености.

Тај обрачун за круну је заслужио да се памти, али не по умећу, које се некада очекивало од састава који воде пресудан мегдан да се реши на коме ће царство, него по томе што је био узбудљив дословно до последњег трена. Да је остало 2:0 за Аргентину била би то посластица само за оне, којима је посао да стручно рашчлањују замисли тренера. Али, завршница финала, па продужеци и, сами по себи, пенали, филмском брзином су донели и филмске заплете.

С овог турнира ниједно ново име није узлетело у орбиту. Додељена је, истина, награда за најбољег младог фудбалера (њоме је удостојен Фернандез, али да није Аргентина освојила прво место нема сумње да би јунак био пронађен у шампионској екипи, која год би то била).

За највеће освежење светског фудбала у овом тренутку могле би да се сматрају репрезентације, чије је учешће на светским првенствима, ако би и дошле дотле, досад пролазило незапажено. Мароко је четврти на свету (избацио Шпанију и Португалију), Јапан је испао на пенале у осмини финала од Хрватске, која се домогла трећег места на свету, а у групи је савладао Немачку и Шпанију. Костарику су, што би се рекло, Шпанци разбили као звечку, али је победила Јапанце и намучила Немце. Аустралија је ушла у осмину финала, Тунис је изненадио Француску, Камерун оборио на обе плећке Бразил, а тријумф Саудијске Арабије против Аргентине на почетку још више је добио на значају, јер је срушила будућег владара света.

Међутим, нико од тих, који су изашли из сенке није надиграо великане. Сви су се бранили, искористили, што на јунашто, што на срећу, указану прилику и остварили незамисливо. Али, то не значи да је свет добио неку нову фудбалску силу. Пре ће бити да су се неке велесиле нашле неспремне на ветрометини, па их затрпао пустињски песак.