Позитивни инциденти

ЕКСПЕРИМЕНТИ
Недалеко, тачније 14 километара од Београда, у Ритопеку, ужурбано се ради на завршетку градње великог галеријског простора, тачније места за независну радионицу (лабораторију) и изложбени простор за екстремну експерименталну уметност који је његов идејни творац и  оснивач, српско-аустралијско-амерички уметник Драган Илић назвао ИТС – International Test Site. До овог места стиже се Смедеревским путем; иде се до ознаке за скретање ка Ритопеку, одакле је следећи оријентир низ уличних светиљки са ознакама ИТС. Оне ће вас довести до велике беле коцке, зграде на врху брда са које се виде Дунав, Авала и Карпати. На пространом плацу у току је реализација другог дела ИТС-а, чија ће површина бити троструко већа од, на пример, постојеће галерије у Студентском културном центру.

Драган Илић је мултимедијални уметник који већ четири деценије живи у Њујорку и који се у овај посао упустио мотивисан жељом да обогати уметничку сцену Србије.

Познаваоцима уметничких прилика ово место не би требало да буде сасвим страно. Почетком маја прошле године, Драган Илић је на неки начин најавио почетак рада овог, по свему специфичног арт-павиљона, позивајући у госте Стеларка, Аустралијанца грчког порекла, једног од најзначајнијих светских боди-био-арт перформанс уметника. Стеларково гостовање на брду у Ритопеку привукло је пажњу више стотина посетилаца, по правилу мрзовољних када треба напустити круг двојке због неког културног дешавања. Стеларк је уметник познат по коришћењу савремених технологија у уметничке сврхе као што је модификација тела (уграђивање уха на левој руци).

 „Моја намера је да у овом простору изабрани уметници експериментишу и излажу и да свакоме од њих буде гарантована скоро апсолутна слобода стварања. Поред уметника, у ИТС позиваћу и научнике који ће држати предавања посвећена истраживањима и експериментима у науци”, каже Драган Илић и напомиње да ће ИТС функционисати као фондација.

Драган Илић (1948) живи на релацији Њујорк–Београд. Напустивши Београд пре 40 година, Илић је најпре у Аустралији направио запажену каријеру серијом перформанса и уличних акција за које је користио специјална средства за цртање и сликање. Покрећући робот даљинским управљачем, са уграђеним програмом за препознавање гласа, правио је цртеже често дугачке и до 50 метара. У Њујорку је Драган Илић био један од најзапаженијих уметника сцене Ист Вилиџа. Од 1974. до сада употребио је 300.000 оловака као симбол – средство у зависности од идеје и контекста. Као и у његовом перформансу „Људи које не волим” изведеном недавно у Центру за културну деконтаминацију. Историчар уметности др Јерко Денегри том приликом рекао је да се сваки наступ Драгана Илића на београдској сцени може означити као „позитивни инцидент”.

(/slika2)У просторима ИТС-а на брду у Ритопеку налазе се тренутно инсталације Драгана Илића. На стотине црвених графитних оловака разбацаних по поду позив су сваком посетиоцу да их, уместо на уметника као у перформансу „Људи које не волим”, бацају на бели папир постављен преко зида. Ова уметничка акција трајаће до тренутка док папир не буде засићен различитим траговима бачених оловака. Исти цртачки перформанс у Њујорку већ траје 28 година. У следећем простору постављени су полуиздувани монументални балони, мало налик на органске форме Луиз Буржоа. Они су подлога за пројекцију разних људских портрета који се на меканој и заобљеној површини балона деформишу. Поред портрета особа из свакодневног уметниковог окружења, пројектују се и ликови важних особа из разних историјских епоха.

(/slika3)Фотографије робота који црта и конструкција робота такође се могу видети у Илићевом простору. У складу са својим уверењима да уметник може да користи све што му стоји на располагању – од сопственог тела и ума, енергије до развијених техничких помагала, Драган Илић је на путу да оствари револуционарни концептуални рад – уграђивање чипа у сопствени мозак који ће омогућити транспоновање уметникових мисли и идеја до компјутера, или робота који би емитовали оно о чему уметник размишља. Компјутер би мисли емитовао као слику.

„Суштина је у томе да чип снима све што се дешава у мом мозгу. Те информације, односно ’разговор’ неурона шаље се бежичним путем у неку другу меморију која је способна да разуме и реагује на команде. Ова технологија је, иначе, измишљена за људе који су телесно и вербално хендикепирани. Нешто слично уградио је један од најпознатијих андроида данашњице, славни научник Стивен Хокинг, физичар са Њутнове катедре у Лондону”, објашњава Драган Илић, уметник који своју мисију, између осталог, види и у померању парадигме креативности у чему му је најближи савезник технологија. Ретроспективна изложба Драгана Илића очекује се 2010. године у Музеју савремене уметности у Новом Саду, док су у Њујорку преговори у току са три галерије за 2014. годину.