Pozitivni incidenti

EKSPERIMENTI
Nedaleko, tačnije 14 kilometara od Beograda, u Ritopeku, užurbano se radi na završetku gradnje velikog galerijskog prostora, tačnije mesta za nezavisnu radionicu (laboratoriju) i izložbeni prostor za ekstremnu eksperimentalnu umetnost koji je njegov idejni tvorac i  osnivač, srpsko-australijsko-američki umetnik Dragan Ilić nazvao ITS – International Test Site. Do ovog mesta stiže se Smederevskim putem; ide se do oznake za skretanje ka Ritopeku, odakle je sledeći orijentir niz uličnih svetiljki sa oznakama ITS. One će vas dovesti do velike bele kocke, zgrade na vrhu brda sa koje se vide Dunav, Avala i Karpati. Na prostranom placu u toku je realizacija drugog dela ITS-a, čija će površina biti trostruko veća od, na primer, postojeće galerije u Studentskom kulturnom centru.

Dragan Ilić je multimedijalni umetnik koji već četiri decenije živi u Njujorku i koji se u ovaj posao upustio motivisan željom da obogati umetničku scenu Srbije.

Poznavaocima umetničkih prilika ovo mesto ne bi trebalo da bude sasvim strano. Početkom maja prošle godine, Dragan Ilić je na neki način najavio početak rada ovog, po svemu specifičnog art-paviljona, pozivajući u goste Stelarka, Australijanca grčkog porekla, jednog od najznačajnijih svetskih bodi-bio-art performans umetnika. Stelarkovo gostovanje na brdu u Ritopeku privuklo je pažnju više stotina posetilaca, po pravilu mrzovoljnih kada treba napustiti krug dvojke zbog nekog kulturnog dešavanja. Stelark je umetnik poznat po korišćenju savremenih tehnologija u umetničke svrhe kao što je modifikacija tela (ugrađivanje uha na levoj ruci).

 „Moja namera je da u ovom prostoru izabrani umetnici eksperimentišu i izlažu i da svakome od njih bude garantovana skoro apsolutna sloboda stvaranja. Pored umetnika, u ITS pozivaću i naučnike koji će držati predavanja posvećena istraživanjima i eksperimentima u nauci”, kaže Dragan Ilić i napominje da će ITS funkcionisati kao fondacija.

Dragan Ilić (1948) živi na relaciji Njujork–Beograd. Napustivši Beograd pre 40 godina, Ilić je najpre u Australiji napravio zapaženu karijeru serijom performansa i uličnih akcija za koje je koristio specijalna sredstva za crtanje i slikanje. Pokrećući robot daljinskim upravljačem, sa ugrađenim programom za prepoznavanje glasa, pravio je crteže često dugačke i do 50 metara. U Njujorku je Dragan Ilić bio jedan od najzapaženijih umetnika scene Ist Vilidža. Od 1974. do sada upotrebio je 300.000 olovaka kao simbol – sredstvo u zavisnosti od ideje i konteksta. Kao i u njegovom performansu „Ljudi koje ne volim” izvedenom nedavno u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Istoričar umetnosti dr Jerko Denegri tom prilikom rekao je da se svaki nastup Dragana Ilića na beogradskoj sceni može označiti kao „pozitivni incident”.

(/slika2)U prostorima ITS-a na brdu u Ritopeku nalaze se trenutno instalacije Dragana Ilića. Na stotine crvenih grafitnih olovaka razbacanih po podu poziv su svakom posetiocu da ih, umesto na umetnika kao u performansu „Ljudi koje ne volim”, bacaju na beli papir postavljen preko zida. Ova umetnička akcija trajaće do trenutka dok papir ne bude zasićen različitim tragovima bačenih olovaka. Isti crtački performans u Njujorku već traje 28 godina. U sledećem prostoru postavljeni su poluizduvani monumentalni baloni, malo nalik na organske forme Luiz Buržoa. Oni su podloga za projekciju raznih ljudskih portreta koji se na mekanoj i zaobljenoj površini balona deformišu. Pored portreta osoba iz svakodnevnog umetnikovog okruženja, projektuju se i likovi važnih osoba iz raznih istorijskih epoha.

(/slika3)Fotografije robota koji crta i konstrukcija robota takođe se mogu videti u Ilićevom prostoru. U skladu sa svojim uverenjima da umetnik može da koristi sve što mu stoji na raspolaganju – od sopstvenog tela i uma, energije do razvijenih tehničkih pomagala, Dragan Ilić je na putu da ostvari revolucionarni konceptualni rad – ugrađivanje čipa u sopstveni mozak koji će omogućiti transponovanje umetnikovih misli i ideja do kompjutera, ili robota koji bi emitovali ono o čemu umetnik razmišlja. Kompjuter bi misli emitovao kao sliku.

„Suština je u tome da čip snima sve što se dešava u mom mozgu. Te informacije, odnosno ’razgovor’ neurona šalje se bežičnim putem u neku drugu memoriju koja je sposobna da razume i reaguje na komande. Ova tehnologija je, inače, izmišljena za ljude koji su telesno i verbalno hendikepirani. Nešto slično ugradio je jedan od najpoznatijih androida današnjice, slavni naučnik Stiven Hoking, fizičar sa Njutnove katedre u Londonu”, objašnjava Dragan Ilić, umetnik koji svoju misiju, između ostalog, vidi i u pomeranju paradigme kreativnosti u čemu mu je najbliži saveznik tehnologija. Retrospektivna izložba Dragana Ilića očekuje se 2010. godine u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, dok su u Njujorku pregovori u toku sa tri galerije za 2014. godinu.