Песници у дијалогу

ПИСМО ИЗ ЛОДЕВА
Лодев је планински градић на југу Француске, шездесет километара удаљен од Монпељеа и седамдесет од Валеријевог Сета и Азурне обале, али ипак и место с медитеранском архитектуром, лети и с медитеранском климом. Налази се на једном од геолошки најстаријих подручја на свету, што се види и по морфолoгији тла његове околине. Кроз Лодев протиче река Лерг у коју се у самом граду улива једна мања река, а обале и једне и друге повезују стари камени мостови. Међу неколико цркава највећа је катедрала Светог Фулкрана, из 18. века, са огромним витражним прозорима и богатим унутрашњим дрворезима. Лодевски музеј, с добром палеонтолошком збирком и занимљивом колекцијом слика, познат је широм Француске. Због своје урбанистичке допадљивости и околних природних лепота, Лодев је и туристичко место.     

Управо ово место било је и ове године домаћин међународног фестивала поезије Voix de la Méditeranée (Гласови Медитерана). Фестивал, једанаести по реду, и под покровитељством Унеска трајао је од 19. до 27. јула, а на њему је учествовало око осамдесет песника из Француске и осталих медитеранских земаља, међу њима и представник Србије, потписник ових редова. Заслуга што и песници из земље која не излази ни на једно од медитеранских мора већ трећу годину учествују на фестивалу припада Кољи Мићевићу, саветнику за избор песника из земаља бивше Југославије, и свакако Маите Валес-Блед, директорки фестивала, која је то учешће прихватила. Тако је 2006. из Србије гост био Драган Јовановић Данилов, док су прошле године то били Милутин Петровић и Душко Новаковић. Гост овогодишњег фестивала из Србије био је и Павле Аксентијевић са својом групом „Запис”. Њихова музика и певање оставили су код публике изузетан утисак.

Мада познат као фестивал поезије, Гласови Медитерана подједнако је и музички фестивал. Поред класичних, свирало се и на старим и локалним инструментима, често потпуно непознатим, певало се и на стари и на иновативан начин. Другачија, алтернативна презентација поезије и музике прилично су заступљени на фестивалу и у томе је једна од његових оригиналности. Можда ово долази од трубадура и њиховог времена, а Лодев је био трубадурски град. Ипак, преовладавала је поезија и чији су аутори песници признати у својим срединама, међу њима и међународно позната имена, као што су, рецимо, један од најзначајнијих живих француских песника, Анри Мешаник, Жилијан Блан, песнички иноватор, такође Француз, Италијан Клаудио Поцани...

Поезија је читана на тридесетак места: на трговима, у парковима, у двориштима, у шаторима, пред слушаоцима у висећим лежаљкама, пред слушаоцима који седе у столицама поређаним у реци или који на реци леже на надуваним камионским гумама... Често је читана уз пратњу музике и у извођењу глумаца, уз реч критичара и разговор с песником. Сваког тренутка, од 10 часова преподне до поноћи, на неком тргу, у дворишту, на реци или у шатору, песници су читали поезију, музичари свирали и певачи певали, и увек су сви имали своје слушаоце, десетине и стотине, а на отварању и затварању фестивала неколико хиљада.

Лодев је био и место дијалога између песника из различитих земаља. Тако смо на трибини под називом „Дијагонале” разговарали двојица сиријских песника и ја, и то је била прилика да се потраже сличности и разлике између две врло удаљене земље, културе и књижевности. Неко се ипак сетио да су и Сирија, и Србија и Босна биле дуго под турском влашћу, да смо, дакле, вековима живели у заједничкој држави. Мој преводилац за ову прилику, као и осталим песницима из бивших југословенских република (Лилијани Дирјан из Македоније, Татјани Громачи из Хрватске, Сенадину Мусабеговићу из БиХ и Дубравки Велашевић из Црне Горе), када је то било потребно, био је Коља Мићевић.

Фестивал Гласови Медитерана у великој мери лежи на волонтерима, који су своје подстанаре, госте фестивала, одвозили и на излете у лодевски крај. Међу занимљивијим местима су и темпларска тврђава Кувертоарад и језеро Салагу. Треба додати и то да су у најужем кругу организације фестивала готово искључиво жене. Поред директорке Маите, о песникињама и песницима су бринуле Франсоаза, Режина, Алесија... Боље представљање моје поезије на фестивалу омогућило је двојезичко издање избора песама (на српском и француском), у преводу Љиљане Хибнер-Физилије и Рејмона Физилијеа, иначе добитника ПЕН-ове награде за превођење српске књижевности. Судећи по реакцијама и француских песника и људи из публике, те песме су одлично преведене. На овом се месту захваљујем својим преводиоцима и свакако Српском ПЕН-у, у чијем издању и о чијем трошку је штампана књига Jeux d'adultes (Игре одраслих). Захваљујем се и центру српске дијаспоре у Паризу, у којем ми је, после завршетка фестивала, организовано књижевно вече, и песникињи Даници Додић која је била домаћин те вечери.

Фестивал у Лодеву је велика међународна песничка манифестација, место на којем у девет дана и ноћи поезију слушају хиљаде њених љубитеља и песници из више од тридесет земаља. Мислим да је добро што се у Лодеву, у Француској, и ове године чула поезија једног српског песника, а кажем то с надом да ће то тако схватити и они који воде Министарство културе и да неће дозволили да овогодишњи учесник, за разлику од учесника из других земаља, представља књижевност и културу своје земље без икакве подршке министарства чији је ресор управо та култура.