NE BIS IN IDEM, ХРВАТСКА И ТРИБУНАЛ

Начело ne bis in idem означава да се истом лицу не може два пута судити за исто кривично дело. Другим речима, уколико је кривични поступак у односу на конкретно кривично дело већ правноснажно окончан, није могуће поново водити поступак против истог лица у односу на исти предмет кривичног поступка, тј. за исто кривично дело. Начелна забрана поновног суђења произлази из виталних интереса правне сигурности и правичности, који у вези с овим принципом, у већини националних законодавстава односе превагу у односу на принцип истине, онда када се понекад та начела "сукобе".

У неким државама је по изузетку могуће понављање кривичног поступка и на штету лица које је претходно правноснажно ослобођено, али то није случај у Србији, као ни у многим другим савременим правним системима. Принцип ne bis in idem важи апсолутно када су у питању одлуке које је донео сам Хашки трибунал, тако да се никоме не може судити поново за кривично дело из његове надлежности ако је пред тим трибуналом већ вођен и правноснажно окончан поступак. Обрнуто, против лица коме је већ суђено од стране националног суда за кривично дело које спада у надлежност Хашког трибунала, може се поново започети нови кривични поступак, али овог пута пред Хашким трибуналом, уколико за то постоје одређени услови, који се углавном своде на одређене грешке или злоупотребе националног правосуђа.

У Хрватској се последњих дана веома жестоко реагује на првостепену пресуду Хашког трибунала тзв. вуковарској тројци. Хрватски политичари и државници масовно осуђују по њима претерано благу пресуду пуковнику Шљиванчанину, а посебно их избезумљује и "доводи до лудила" ослобађање од кривичне одговорности капетана Радића. Чак је и хрватски председник упутио званично писмо Савету безбедности УН, захтевајући преиспитивање оваквих одлука Хашког трибунала.

Ових дана стижу вести и да ће се у Хрватској поново судити ослобођеном капетану Радићу, те да се планира расписивање међународне потернице за њим. Према последњим информацијама, капетан Радић се сада у Хрватској терети за неко формално "друго кривично дело", те ће хрватске власти захтевати његово хитно хапшење и изручење.

Мимо чињенице да Србија не може да изручује сопствене држављане, такви "правни маневри" хрватског правосуђа у овом случају су заиста запрепашћујући и скандалозни, јер ко може поверовати да су се баш сада, непуних пар дана након ослобађајуће пресуде Хашког трибунала, у Хрватској стекли сви потребни услови за кривично гоњење управо ослобођеног Радића и то за неко ново "фамозно" или "фантомско" кривично дело у односу на оно у погледу којег је Радић управо ослобођен у Хагу.

Овакво понашање хрватских власти представља не само непоштовање начела ne bis in idem, већ се овде ради и о још две битне манифестације. С једне стране, званична Хрватска на овај начин испољава еклатантно непоштовање Хашког трибунала, јер не само да не прихвата његове одлуке које отворено назива "срамним" и најављује њихову противправну ревизију, већ без увијања говори о "утицају политике" на рад тог трибунала. С друге стране, тиме официјелна Хрватска јасно показује да није спремна да прихвати правила игре цивилизованог света, која се односе на елементарну правну сигурност, те на такав начин шаље не може бити јаснију поруку Србима изгнаним из Хрватске, који се тако још једном убеђују да у тој држави нису пожељни. Када се тако лако и лаконски против човека управо ослобођеног у Хагу може у Хрватској покренути нови кривични поступак, какве су онда гаранције прогнаним Србима који би се осмелили да се врате на своја огњишта. Једна је ствар обновити куће, а сасвим је друга, створити услове за физичку и правну сигурност.

С обзиром на то да се од Србије као константан услов њеном даљем придруживању ЕУ, упорно захтевају нови докази сарадње са Хашким трибуналом, било би логично да Унија, али и остали међународни чиниоци, сада не само оштро осуде Хрватску због њеног отвореног напада на тај трибунал, већ и да њено понашање оцене као очигледан недостатак сарадње с Хашким трибуналом. Наиме, тешко је замислити већи степен несарадње са неком правосудном институцијом од истицања да су њене одлуке срамне и политички мотивисане, те настојања да се њихов правни ефекат поништи на противправан начин.

У ствари, реаговање Хрватске на конкретан случај представља очигледан пример пристрасности, што се нажалост могло и очекивати од државе која је протеривањем више стотина хиљада Срба постала етнички "чиста", а у којој се већ годинама могу уочити упадљиви примери "судских фарси", у случајевима када су окривљени Хрвати, а њихове жртве Срби. Довољно је подсетити да се већ годинама суди човеку који је почетком оружаних сукоба у Хрватској, мучки и брутално, користећи не само аутоматску пушку, већ и нож, убио ненаоружане резервисте ЈНА на Коранском мосту, а да се при том, још ни једном није дошло до правноснажног окончања тог поступка. Невероватна је и последња првостепена пресуда хрватског суда у овом случају, када је тај окривљени ослобођен, јер је суд оценио да је убијајући ненаоружане резервисте ЈНА, који су предавши се, лежали на самом мосту, окривљени "поступио у нужној одбрани". Да није реч о ужасном злочину, овакво објашњење суда би могло бити и комично.

Професор Правног факултета у Београду