Кратка историја српског случаја

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
У Србији реалног социјализма, ангажовани интелектуалац је био у транзицији, јер је и цео политички систем био декларисан као транзицион. Социјализам, макар и непотпун, сматран је прелазним, транзиционим периодом, у маршевском ступању „перманентне револуције”, из капитализма (који у Србији никад није ни био достигнут) ка комунизму (који је здрав разум јасно прозирао као социјално опасну бајку). Помоћу Лењинове револуционарне доскочице, прескочивши битну фазу развоја капитализма и стварања грађанског друштва – што сам родоначелник покрета, Карл Маркс, сматра полазиштем за друштвени преврат – наши су интелектуалци уградили напоре својих мисли у један друштвени пројекат, чије смо погубности били и остали сведоци. Нагло и коренито преобликовање једног сиромашног друштва у виши стадијум хуманитета, подразумевало је политичко подаништво држављана, а прокламовано „одумирање државе“, омогућило је њену девастацију. Закаснели и тегобни процес данашње, истинске транзиције, у којем смо се обрели потпуно неприпремљени, доказује да је протекло време гордости нашег, само нашег, аутохтоног, самоуправног социјализма, било време предрасуда – харчено без преседана.

У једнопартијском систему, који је с правом назван једноумљем, и тип ангажованог интелектуалца – који је, дакле, био у некаквом сукобу с влашћу – био је једнодимензионално одређен и утврђен. Мисли и науми ангажованих интелектуалаца, у нашем и само нашем соцреализму, тежили су, пре свега, да хуманизују успостављени политички поредак. Најбољи пример за то пружају најистакнутији представници ангажоване мисли, припадници српског, београдског огранка југословенске Праксис групе. Они су у својој визији имали исти онај идеал државе и друштва што га је зацртао партијски врх. Праксисовци су критиковали брзину и смер напредовања ка идеалу који је предводила „авангарда друштва“, тадашња, дивинизована Партија. Елементи стаљинизма у систему и бирократизација друштва, основне су жаоке, због којих је режим осуђивао филозофе и социологе праксиса. Критикујући слободно тржиште, приватну својину и грађанско друштво – дакле, све оно што тада није постојало а што, данас, управо представља средства транзиције из политичко-идеолошког друштва у цивилно – и говорећи о „бићу праксе“ и „интегралном самоуправљању“, ови интелектуалци нису ни осмотрили основне проблеме тадашње „друштвено-политичке заједнице“: партијску државу, непродуктивност привреде и националну нетрпељивост. Својим интелектуалним друштвеним ангажманом, чак блиставим примерима мишљења, уграђеним у реконструкцију идеолошке грађевине, наши су најумнији интелектуалци, ипак, само помогли да се цементира у бити претполитичко стање државе која почива на „коначној“ идеологији, тј. идеологији историјске коначности.

После пада Берлинског зида, увођењем вишестраначја за владе С. Милошевића, најистакнутији представници праксис филозофије у Србији, Михаило Марковић, Љубомир Тадић и Светозар Стојановић, мењају свој комунистички идеал националним и, управо на почетку транзиције која треба да модернизује и либерализује државу и друштво, постају идеолози режима који, не презајући од употребе ратних средстава, тврди да је „српско питање изворно демократско питање“. Ову трансформацију политичког идеала и политичких циљева истакнутих српских интелектуалаца, беспрекорно је анализирао, ученик праксисоваца, политички филозоф Драган Д. Лакићевић, у књизи „О хаосу и безумљу“ (1996).

Приближивши се, у то време, политичким ставовима Добрице Ћосића који је српско национално питање, још раније, подигао на онтолошки ниво, бивши праксисовци нису успели да поставе „принципијелно питање да ли се поштују универзална људска права, без обзира на национално и конфесионално право јединки“, као што у режиму Ј. Б. Тита нису успели да дођу до тог истог питања о универзалним људским правима – без обзира на класно и идеолошко опредељење појединаца.

После „десет крвавих година“, у октобру 2000, Србија, одласком Милошевића и његове клике са власти, заправо улази у транзициони процес, опустошена, озлоглашена и посрамљена, са две трећине елитних предузетничких места у рукама номенклатуре СПС-а и ЈУЛ-а (Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, пројекат „Трансформацијске стратегије друштвених група у Србији”, 2002–2006).

Као што је Лакићевић, без озлојеђености, изврсно, у неколико својих књига, теоријски објаснио политичке процесе у Србији који су десет година забашуривали транзицију, у коју су ушле све друге земље из реалсоцијалистичког окружења – један други политички филозоф, Слободан Дивјак, без премца је, у својим књигама и текстовима објављеним у последњих десет година, теоријски бриљантно, објаснио политички и друштвени транзициони процес. Дивјак је, заправо, указао на суштинске циљеве српске државе и српског друштва у процесу обликовања либералне државе. Саму транзицију, он поима као поступак либерализације политичког система и модернизације друштва.   

 „Запад, уколико се схвати као склоп формализованих правила игре политичког и парламентарног система и као институционализована заједница европских народа, а не као обавезујући културолошки и духовни образац, јесте будућност Србије“, каже Дивјак, и у тој својој, прегнантној формулацији дотиче суштинске тачке превођења претполитичке, идеолошке заједнице у политичку.

Дакле, либерална држава, каква може постати и Србија – јер за то има грађанског потенцијала и политичке воље у демократским структурама власти – заснива се на универзалном индивидуалном праву аутономног појединца, а не на колективним правима. Закони такве, европске државе Србије, у којој су јасно раздвојени јавни и приватни идентитет, сфера културе и сфера политике, „морају се апстраховати од крви и тла, од било које вероисповести, традиције и идеологије, да би се поставила формално-правна могућност да човек са било којег тла, било које крви, вероисповести, идеологије, сталешке припадности итд. постане њен члан.“ Таква држава, наиме, не одређује шта је за грађане добро и шта треба да сматрају истинитим и лепим, то је приватно право свакога, у које држава не сме да се меша. У таквом либерализованом друштву свако има право да, по сопственом нахођењу, бира свој колективни идентитет: религијски, национални и културни, те да тај идентитет, у складу са својим новим уверењима, мења кад год за то осети потребу. „Забрањене су само оне алтернативе које представљају алтернативу начелу слободе избора“, објашњава Дивјак.

Са тешким ауторитарним наслеђем на плећима, осиромашена и без довољно јасне стратегије реформи, садашња Србија, први пут у својој историји, усмерена је ка отвореном и слободном друштву.