Даме које српску науку подижу на светски пиједестал

Научни сарадник у Лабораторији за физику животне средине, Института за физику, др Тијана Милићевић то чини откривајући токсичне и канцерогене елементе у околини у којој живимо и храни, усмеривши се нарочито на процену ризика по људско здравље. И то захваљујући знању које је на свим студијским нивоима стекла на Хемијском факултету у Београду, где је докторску дисертацију бранила на енглеском језику, јер се састојала од научних радова који су на њему објављени у цењеним истраживачким часописима. Досад јој је публиковано 14 научних радова, а њена истраживања већ су цитирана 210 пута. Стипендиста је Француске Владе за боравак на Универзитету у Лорени, где је са тимом реномираних истраживача сарађивала на развоју методе и вредновања биорасположивости пестицида из земљишта, са циљем оснивања Европског конзорцијума за ову област.

Научнике памте по ономе што су били, а много више и дуже по људима, ученицима, које су оставили иза себе, наглашава њен ментор проф. др Александар Поповић, и додаје да греше сви који верују да учитељи могу своје ученике пигмалионски да вајају.

– Добри се ученици граде сами, граде их школа и породица, на менторима је да се, када их нађу, потруде да их усмере, не дозволе да полете или проклизају. Срећан сам због награде коју је Тијана Милићевић добила, она је заслужена због количине енергије, упорности, идеја које има, и поносан сам да кажем да ме је она, као и готово сви моји докторанди, надмашила. Верујем да то ментори могу да кажу и за друге добитнице, и то не само овогодишње – поносно истиче Поповић.

А др Милићевић каже да је вредно учила као студент, али да је науком први пут пожелела да се бави приликом израде дипломског и мастер рада у лабораторији, када је схватила колико су та истраживања занимљива, мотивишућа да буквално сваког дана нешто ново учи, истражује свет око себе и храну коју једе. Подвлачи да није тешко бити научница у Србији, јер је да ради подстиче чињеница коју је увидела на страним институтима да исте проблеме с којима се срећу наши истраживачи имају и колеге у иностранству.

– Често ме питају да ли ћу напустити Србију, то ме никада није интересовало. Увек сам одлазила у иностранство на усавршавања, конференције, где сам излагала своја истраживања, али увек сам се враћала јер мислим да овде можемо да направимо веома вредан мултидисциплинарни научни тим, удруживањем више институција, који може бити веома конкурентан на међународном тржишту. Осећам одговорност да нешто ново и боље покренем у Србији и нашу науку подигнем на виши ниво. Овде можда једино треба више подршке младим истраживачима – појаснила је Тијана Милићевић.

Научни сарадник др Јована Деспотовић, запослена је у Групи за генску регулацију у туморима у Лабораторији за молекуларну биологију Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Универзитета у Београду. Објавила је осам научних радова у међународним часописима и рецензент је у десет таквих публикација. Наглашава да јој је драго што већ годинама у Србији жена у науци није стереотип, већ да их, иако мање, има поприлично и да је у свету чак пет од око 4.000 добитница овог признања иза ког, уз наше Министарство науке, стоје Унеско и „Лореал”, овенчано Нобеловом наградом.

– Волим свој посао зато што је сваки дан другачији. Када дођете у лабораторију не знате шта вас чека. Знате да имате експеримент, али не и хоће ли он кренути како сте планирали. Оно што одликује рад у науци је тимски дух и буквално свакодневно усавршавање да бисте остали у савременим токовима. Већ на крају основних студија сам морала да одлучим да ли одлазим из Србије, изабрала сам да останем овде са породицом и пријатељима и допринесем развоју наше науке – истиче мама четворомесечне девојчице, којој уз ласкаво признање значи и награда од 5.000 евра, јер ће јој омогућити да покрене ново истраживање чим се с породиљског боловања врати на посао.

Научни сарадник на Научном институту за прехрамбене технологије у Новом Саду др Алена Ступар је све нивое студија завршила на тамошњем Технолошком факултету. Објавила је више од 30 радова у врхунским међународним часописима. Наглашава да јој је одувек била занимљива хемија, податак да из обичне биљке може да изолује биоактивне компоненте, од којих после праве лекове у козметици или додатке прехрамбеним производима. Истиче да је тешко бити жена у науци и балансирати са мајчинством, коме је сада посвећена, али да генерално научнице немају више проблема од својих мушких колега.

– Тешко је објаснити људима чиме се бавим, на пример, моја бака мисли да сам нека врста асистента на факултету. Детету ћу рећи да сам научник који испитује шта је здраво да се једе. Ако ме питате на које бих тешкоће указала у науци, то је да младим истраживачима у Србији већ годинама недостаје решење једног горућег проблема, категоризације научника, која је била чак пре десет година и сада нам неправедно пружа различите плате за исте позиције и исти рад – истакла је др Ступар.