Противречна жута – боја светлости и издаје

Мишел Пастуро, историчар и професор емеритус на Катедри за историју симболике Запада на Практичној школи за напредне студије (École Pratique des Hautes Études), који се готово пола века бави историјом боја и водећи је стручњак у овој области, уобличио је нову монографију посвећену жутој боји, после црне, црвене, зелене и плаве. Код нас је ово дело у преводу са француског језика Олгице Стефановић објавио „Службени гласник”.

Можда је до сада баш жута најпротивречнија међу Пастуровим бојама. С једне стране, жута се повезује са Сунцем, светлошћу, сјајем, топлотом, савршенством, лепотом, бесмртношћу, нарочито код старих Египћана, на Блиском, Средњем истоку, због њене сличности са златом.

Али, с друге стране, злато изазива у људској природи грамзивост, лакомост, крадљивост, насиље, рат, о чему говоре различите митологије и Библија. Хесиод је у 7. столећу, пре нове ере, писао о златном, сребрном, бронзаном и гвозденом роду, а латински песници Овидије, Вергилије, Тибул, Хорације и Катул надоградили су ову идеју пишући о добима, па и о златном добу као о времену уживања, мира, правде и љубави.

Грчке митолошке приче, о Јасону, Аргонаутима и златном руну показују да је та потрага за златом узалудан посао, прича о краљу Миди казује о томе да се свака похлепа строго кажњава, а украдене златне јабуке Атена после Хераклове крађе враћа у врт Хесперида. У германској митологији легенда о Зигфриду и Нибелунзима, такође говори о проклетству грамзивости за отетим благом, које тоне на дно реке Рајне. Божји гнев је преко Мојсија смрвио обожаваоце златног телета у старозаветној библијској причи. Али, једна од најлепших новозаветних, јеванђеоских, говори о света три краља која су Христа младенца даривала смирном, тамјаном и златом, као једног краља.

У Библији је жута боја присутна углавном преко злата, воска, меда, зрелог жита, шафрана, пише Пастуро. У почетку, хришћанство није било благонаклоно према богатству и раскоши, али је касније злато повезивано с материјализованом светлошћу, с тим да је Бог светлост, и тиме је у цркви било оправдано поседовање злата. Посебно је Византија одражавала ову идеју о божанској светлости и обилато златом украшавала храмове. Међутим, у средњем веку на неким илуминацијама Библије и минијатурама Јудиног самоубиства после издаје Христа, овај грешник је приказан у жутој одежди. Његови стални атрибути су и леворукост и црвена коса, ружна гримаса. И Јан Хус, јеретик који је поред осталог тражио иступање Бохемије из Светог римског царства немачког народа, приказиван је како ка ломачи иде у жутој одећи.

У античком свету Сунце је имало божански статус, његов жути сјај је био благотворан, а тек ће у средњем веку негативно виђење ове боје надјачати њена позитивна тумачења. Плавокоси богови су сјајни и блистави: Аполон, Афродита, Деметра, Хермес. Соларни обреди указују на енергију светлости, младости, плодности и лепоте. Затим, у богаташким кућама старог Рима жута је била једна од најчешћих боја, жуто носе Римљанке из високог друштва, посебно оне удате. У том периоду, жута је била боја жена и феминизираних мушкараца.

У средњем веку жута је имала повлашћено место на грбовима, витезови обучени у жуто више су сматрани лошима него добрима, али зато су плавокоси људи били увек приказани на леп начин. Симбол женске лепоте представљала је краљица Изолда, жена краља Марка од Корнвола. Али противречности жуте доприносе и прикази дворских луда и лакрдијаша, који увек на себи имају понешто жуто...

Од краја 13. столећа на сликама које приказују седам смртних грехова, жута је означавала завист, црвена пожуду и охолост, гнев и прождрљивост, зелена тврдичлук, бела или плава лењост.

Мишел Пастуро опрезно се односи према тврдњи да из средњег века, и из већине његових друштава, потиче обележавање нехришћана и Јевреја жутим симболима, често кружићем, који је у доба Холокауста постао звезда. Мада он наводи указ краља Светог Луја из 1269. године о томе, али уз напомену да су се и у самој Краљевини Француској обичаји разликовали све до краја 14. века.

Поједини сликари, као што је Јан Вермер, Симон Вуе и Клод Желе звани Лорењанин, вратили су достојанство светлости жуте, као и потоњи сликари: Тарнер, Гоген, Ван Гог, фовисти, Шиле, Купка...

Жута је боја излазећег сунца, боја Далеког истока и слави је кинеска уметност, коју прихватају и Европљани 18. века, у пуноћи сјаја просветитељства.

У 19. веку жута је поново деградирана, као боја лажи, љубоморе и преваре. У Руској и Аустроугарској царевини жуте личне карте имале су проститутке, у Француској робијаши који су одслужили казну. Пастуро сматра да се и данас ова боја повезује са људима с маргине, изабрали су је побуњени „жути прслуци” – „они које је република заборавила”. У фудбалу жути картон је упозорење. Ипак, историчар Пастуро се клади на жуту као несхваћену боју будућности и предвиђа јој боље дане. Модни стилисти су то одавно учинили.