Јубилеј без слављеника

Панчево – У години на измаку, Историјски архив у Панчеву приредио је изложбу „300 година пиварства у Панчеву”, поводом јубилеја каквим мало који град може да се подичи, а изузетна поставка у галерији Архива презентује јавности низ података, до сада мало познатих. Пиварство у овом делу света зачето је давне 1722. године, када Земаљска администрација склапа уговор са Абрахамом Кепишем, Јеврејином из Пожуна (Братислава), да у седиштима дистрикта, Панчеву, Банатској Паланци и Карансебешу опреми пиваре и пецаре ракије и отпочне производњу, а како би се подстакао живот у неразвијеној провинцији. Током 18. века и камералног периода, као закупци се помињу и Волф Менцер, Лоренц Шлезингер, Филип Бауер, Петер Солдерер, Николаус Видмесер, па и извесни панчевачки писар Кнол, који је за суму од само 200 форинти добио пивару у закуп.

„Све се мења када закупац постаје Себастијан Крацајзен, који 1781. године пивару и купује. То је преломна година, али убрзо власник пиваре постаје Јозеф Краутвашал, који је био ожењен Себастијановом ћерком, а пивару је највероватније добио у мираз. Након тога, купује је Валентин Бергер и, како пратимо архивска документа, све до Другог светског рата она је у власништву једне породице. Наиме на сцену ступа Бергеров пастор Игњац Хазјер, пиварски мајстор, крштени кум и ујак Игњаца Вајферта, по којем он и добија име, али и идеју да се уопште бави пиварством. Након што се враћа са вандровања по Саксонији, Баварској, Енглеској и Пруској, он 1847. године преузима посао у пивари свог ујака”, прича ауторка изложбе, Јелена Јакшић.

Игњац Вајферт има јасан циљ и системски улаже око 50.000 форинти у модернизацију производње, те пиварска радионица постаје индустријски погон, за који успева да испослује звање провинцијске фабрике. Но, у то време, појављују се конкуренти који желе да оснују друге и треће пиваре у Панчеву, па тако 1838 године Јозеф Гајгер подиже другу пивару у граду, али не успева да буде конкурентан Вајферту, те погон продаје Винћенцу Витману 1851. године за 18.000 форинти. Пивара „И. М. Вајферт” први пут је протоколисана 1863. године, чиме Игњац Вајферт постаје индустријалац. Он панчевачку пивару намењује свом сину Хугу, док старијем, рођеном Панчевцу, Ђорђу предаје београдску.

Појављује се тада и Антон Грамберг бравар из Панчева. Он добија дозволе да отвори и трећу пивару у Панчеву, коју и опрема, међутим  мудри Игњац Вајферт да би приволео конкуренцију на своју страну, своју најстарију ћерку Ану удаје за Грамберговог сина Фердинанда. Тиме бригу о две пиваре преузимају породице Вајферт и Грамберг, које настављају да следе Игњацову визију развоја и улажу огромна средства у додатна проширења постројења, модернизацију машина и опреме. Током 1936. године пивара постаје деоничарско друштво – „И. М. Вајферт”, пивара и фабрика слада.  а њом управља Управни одбор на чијем челу је Ђорђе Вајферт. Тако је било све до 1946. године и конфискације и заплене имовине у корист државе, када пивара постаје „Народна”, као државно предузеће. Уследило је више реорганизација, да би 1963. пивара ушла у састав пољопривредног комбината ПИК „Тамиш”, а 1977. је изграђен и нови погон на другој локацији. Тиме престаје производња у постројењу из 1722. године, које  од деведесетих прошлог века држава штити као споменик културе од великог значаја.

„У јеку приватизација у нашој земљи, панчевачку пивару купује компанија ’Ефес’ и наставља производњу ’Вајфертовог пива’, уз модернизацију постројења. У старом здању фабрике пива, 2005. године избио је пожар, чиме је она још више девастирана и урушена, а тужан период за пиварство наступа две године касније удруживањем ’Ефеса’ са компанијом ’Хајнекен’ у Србији, који одлучују да пивару у Панчеву затворе. Званично, фабрика Уједињене српске пиваре ’Weifert’ избрисана је из регистра привредних предузећа 21. јула 2011. године. Упркос томе, у јубиларној 2022. години Панчево има активну сцену крафт-пивара и група ентузијаста  – пивара”, истиче Јелена Јакшић.

(Фото:  Историјски архив Панчево

(Фото О. Јанковић)