Камен темељац за Ложионицу питање дана

Једино ако не учествују на архитектонском конкурсу за њих нема награде. За деценију, од њиховог првог јавног такмичења за меморијал у Абердаревој до данас, учествовали су на 50 архитектонских утакмица. Само минуле године освојили су две прве награде за уређење археолошког парка „Бело брдо” у Винчи и изградњу Еко-насеља на Петроварадину, а два рада су им откупљена: за зграду Факултета музичке уметности и за проширење „Студењака”. Зато тандем бироа АКВС Анђела Карабашевић Суџум и Владислав Суџум, како кажу за „Политику”, време мере конкурсима. Њих виде као једначину са више непознатих, а што их је више – утолико боље, каже овај двојац, који је такмичарски дух из Математичке гимназије пренео на архитектуру.

Анђела: Прошле године, сем нових конкурса, паралелно смо, за инвеститора Канцеларију за ИТ и еУправу (Влада Србије) и националну платформу „Србија ствара”, а са пројектантима из „Машинопројекта”, припремали пројектну документацију за вишенаменски центар Ложионица – некадашња окретница за парне локомотиве испод Мостарске петље – за коју смо победили на конкурсу 2021. Предата је документација за грађевинску дозволу и камен темељац би требало да буде постављен почетком ове године.

Зар вам се не чини да је последњих година хиперпродукција архитектонских конкурса, а да се мало шта изводи?

Анђела: Некада се конкурс расписивао да би се градило, а данас је то неизвесно. Такво је наше време. Зато је нама важно како бирамо конкурс.

По којем рецепту?

Владислав: Први параметар је оно на чему ми желимо да радимо. Други је да препознамо озбиљност свих актера, да су људи који су га расписали посветили томе онолико пажње колико и ми придајемо будућем пројекту.

Анђела: Радимо и за интернационалне конкурсе, али нису сви за нас, посебно не они који служе промоцији расписивача без свеобухватног разумевања теме и померања граница. Кад конкурс распише приватни инвеститор, он каже шта хоће и нема лево-десно.

Један такав је наручио и финансирао конкурс прошле године за блок између платоа на Славији и парка Мањеж и ви сте освојили прву награду, али нисте наставили сарадњу?

Владислав: Пројектовали смо 21.000 квадрата који обухватају и две куле. Одустали смо кад се преко ноћи појавила потреба за више од 30.000 квадрата.

Анђела: Било нам је понуђено да учествујемо у новом позивном конкурсу за даљу разраду, нисмо јер сматрамо да смо већ рекли шта мислимо за ту локацију.

Да ли је то обесмишљавање институције конкурса?

Анђела: Јесте, данас приватни градитељи зидају углавном без конкурса, а чак и када се конкурс распише, толико има неусаглашених правилника и закона који отежавају победнику конкурса реализацију његовог пројекта, када би заправо требало да га заштите и омогуће победнику да он разрађује свој пројекат до краја.

Ко је ту највећи губитник?

Владислав: И град и ви и ја смо губитници. Промишљање о простору који тек треба да се обликује мора да почне од контекста у којем ће се налазити и то је битно за сваког појединца у граду. Зато је неопходан јавни конкурс где сви учествујемо и питамо се.

Шта то значи?

Владислав: Можда је боље да објасним погрешан приступ на примеру „Београда на води”. Од Сајма до Бранковог моста брзином светлости се гради читав један град од нуле, тако да појединачни објекти у њему настају у још недефинисаном микроокружењу, где сам град још није заживео. Уместо да разговарају са окружењем – оно као да не постоји за њих. То је највећи проблем тог пројекта.

Ви сте се уписали у тај простор Ложионицом.

Анђела: „Београд на води” је контекст на који смо реаговали нашим пројектом за Ложионицу. Трудили смо се да унапредимо оно што смо затекли јер та парцела припада и „Београду на води”, али и нашем граду. „Београд на води” је огроман подухват који се развио невероватном брзином и то је можда његов највећи проблем. У поређењу са Новим Београдом, који се градио конкурс по конкурс за блок по блок. Толике површине стамбеног простора без шансе да струка промисли нови начин становања у граду, да не говоримо о јавним површинама. Још не могу да сагледам колике ће промене то изазвати у нашој престоници и како ће као паразит да га мења.

Шта је решење за Стари савски мост – уклањање, проширење или нови живот као бициклистичко-пешачког моста?

Анђела: Било какво премештање је контрадикторно јер огромна количина и ресурса и енергије биће потрошена за уклањање нечега што је део памћења града, што функционише као једна од важних саобраћајних жила Београда и логично је да настави да живи. Можда је најлогичније да постане мост за пешаке и бициклисте.

Ко данас гради у Београду?

Анђела: Приватни инвеститори.

Мислите, профит?

Владислав: Логично је да прва ствар о којој ће да размишља приватни инвеститор када хоће да зида зграду буде то колико ће од тога да заради.

На конкурсу у граду Ландсхуту у Немачкој на којем смо добили посебно признање за реконструкцију старог затвора и промену његове намене, а биће то јавни простор, некада закључани затвор, сада потпуно отвара врата граду, и радионице са смештајем за уметнике, суочили смо се са истим питањем, али тада га је поставио и град – шта је ту профитабилно. Град је то занимало јер ће морати да тражи инвеститора и зна да он жели да заради. Али су у тај пројекат укључили и ширу јавност и осетили смо да сви они најпре верују да им је такав пројекат важан и добар за њихову заједницу и тамо приватни интерес није испред јавног добра.

Код нас је ситуација обрнута и људи све више негодују?

Анђела: Зеленила имамо све мање, Београд све више постаје велико бетонско топлотно острво. Морамо да тражимо системско решење. Ако желимо да смањимо број аутомобила, могли бисмо да имамо мрежу бициклистичких стаза која мора бити нови крвоток града да би што већи број људи могао да користи бицикл као превозно средство. У свим зонама града обезбедити зеленило ка улици у јавном простору који користе људи, а не само то да неки проценат парцеле мора да остане зелен, па неко парче на којем ништа није могло да се изгради да искористите како бисте поставили саксију са биљком.

У којем простору се добро осећате, а да то није ваш биро?

Владислав: Живимо у кући са двориштем и стотинак врста биљака које траже доста енергије. Имамо и наш мали експериментални пројекат – засадили смо бамбусе у велике саксије, заливамо их кап по кап и пратимо како се понашају јер ће за пословну зграду у пројекту Ложионице џиновски бамбуси пречишћавати ваздух.

Анђела, Ви сте и асистент на мастер студијама на Архитектонском факултету. Чему учите студенте?

Учимо их да се боре за простор када изађу из школе и ухвате се укоштац са бројним изазовима и да увек преиспитују све обрасце које треба применити у неком пројекту. Они реагују на свет око себе и то јесте добро.

Ко су архитекте које цените?

Анђела: Много их је, али немамо узоре, нисмо се развијали под плаштом ментора. Инспирише нас Саша Беговић из бироа „3LHD”, допао нам се његов став да архитекта реагује на различите ситуације, не бира да пројектује једну врсту објеката за које има референце и где је на сигурном, него да се ухвати укоштац са различитим пројектима јер само тако помера границе и расте.

Поливалентни стан

Највећи успех бироа АКВС је освајање једне од пет првих награда на међународном конкурсу у Русији 2018. за пројекат поливалентног становања, односно унапређење стандарда становања који развијају у сарадњи са Институтом „Стрелка” за инвеститора ДОМ.РФ.

– Суштина тог пројекта била је промена стамбене јединице, њена унутрашња трансформација проистекла је из савременог живота, из чињенице да се начин на који данас радимо и живимо променио. Више се не окупљамо око телевизора у дневној соби, сви имамо мале екране на телефонима, лаптопима, таблетима, мање се кува, храна се наручује, живимо као цимери, радимо и живимо у истом простору... Беатриз Коломина, теоретичарка архитектуре, каже да је данас кревет постао радно место, програмери, инфлуенсери, блогери, јутјубери, фриленсери раде из кревета. Не живимо на исти начин као пре пола века, али станове градимо на исти начин.