„Титаник” на лепом плавом Дунаву

„Живот без музике био би грешка”, цитирајући Ничеа, славни диригент Франц Велзер Мест из раскошне бечке Златне дворане Музикферајна, традиционално, пожелео је Европи и свету, са „удаљеног” и „одбаченог” Другог програма РТС-а, срећну Нову 2023. Да ли су ове речи допрле и до уреднице Забавног програма јавног сервиса Оливере Ковачевић коју су евровизијске камере „ухватиле” у публици овог велелепног догађаја за који се тешко и готово немогуће долази до карата. До главне диригенткиње новогодишњег програма РТС која се само неколико сати уочи бечког спектакла веселила у сасвим другачијем ритму, са својим ТВ звездама, у такође већ традиционалном кошутњачком студију... Да ли су је Штраусове мелодије просветлиле и дотакле, освестиле и разбудиле да поштује заоставштину својих претходника, да идуће године гледамо новогодишњи програм у духу старе Телевизије Београд када су сценарио писали духовити и инвентивни креативци, када су ТВ лица била господа, а не забављачи... када је новогодишњи програм био круна ТВ садржаја који се барем годину дана осмишљавао... а не збрда-здола, месец дана уочи најдуже ноћи, по већ досадној и устаљеној матрици. Јер, не приличи баш сваком да се клати и „уноси” у камеру, испољава некакве издириговане лажне емоције... То може, приватно, са укућанима и пријатељима у кафани, али не и на јавној сцени. Можда ће из Златне дворане главна диригенткиња изаћи са неким новим идејама и поукама. Јер, живот без музике није живот, али важно је ко нам ту музику дочарава...

Исти шаблон преузела је још једна телевизија са националном фреквенцијом, ТВ Прва. У последњи час, сасвим неочекивано, присетили су се новогодишњег програма, па су са својим ТВ домаћинима и глумцима хит серије „Игра судбине” запевали и заиграли... Као да је то довољно за добар програм. Једина је доследна себи била ТВ Пинк. Нека све пуца и шљашти од преуских тоалета... Ништа друго нисмо ни очекивали. И нема везе што су и покојници певали... Ма ко би то и приметио када нас је пре тога Јована Јеремић већ оставила без даха својим „инспиративним” плесом и беседом... Бар је била доследна Пинк естетици и „Задруга” реторици. Па ко воли нек’ изволи... Јер нам је живот већ одавно чист ријалити.

А шта је са нама, очевима и мајкама који смо жељно ишчекивали распуст, предах, „пет минута” паузе и одмора за душу... Шта је са нама који смо вредно радили за плату и дневницу и којима је ТВ програм једина утеха и разонода. Јер, за скупе ресторане и сплавове немамо! Новогодишњи програм нам није донео ни предах, ни мир... Само нас је забринуо... Куда иде овај свет? Да ли је суштина живота у ботоксу, силиконима, надоградњама.... Да ли смо изгубили душу, да ли смо се отуђили... И зашто смо се и у новогодишњој ноћи, крај малог екрана, осетили тако понижено, јадно и усамљено? Будући да ни Нове године нису као што су биле и да се природа уротила против нас, да смо уместо под пахуљама испаљивали ракете у ведро звездано небо на +17 степени Целзијусових, први дан у Новој години донео нам је нове бриге... Како ћемо покрити рачун прекомерног коришћења рерне, бојлера... и слављеничке скромне потрошачке корпе од неколико хиљада динара... Косовски блок мелодија подсетио нас је на нове бриге... А сплав који тоне попут „Титаника” у новогодишњој ноћи колико заиста тонемо као друштво... На лепом плавом Дунаву....