„Titanik” na lepom plavom Dunavu

„Život bez muzike bio bi greška”, citirajući Ničea, slavni dirigent Franc Velzer Mest iz raskošne bečke Zlatne dvorane Muzikferajna, tradicionalno, poželeo je Evropi i svetu, sa „udaljenog” i „odbačenog” Drugog programa RTS-a, srećnu Novu 2023. Da li su ove reči doprle i do urednice Zabavnog programa javnog servisa Olivere Kovačević koju su evrovizijske kamere „uhvatile” u publici ovog velelepnog događaja za koji se teško i gotovo nemoguće dolazi do karata. Do glavne dirigentkinje novogodišnjeg programa RTS koja se samo nekoliko sati uoči bečkog spektakla veselila u sasvim drugačijem ritmu, sa svojim TV zvezdama, u takođe već tradicionalnom košutnjačkom studiju... Da li su je Štrausove melodije prosvetlile i dotakle, osvestile i razbudile da poštuje zaostavštinu svojih prethodnika, da iduće godine gledamo novogodišnji program u duhu stare Televizije Beograd kada su scenario pisali duhoviti i inventivni kreativci, kada su TV lica bila gospoda, a ne zabavljači... kada je novogodišnji program bio kruna TV sadržaja koji se barem godinu dana osmišljavao... a ne zbrda-zdola, mesec dana uoči najduže noći, po već dosadnoj i ustaljenoj matrici. Jer, ne priliči baš svakom da se klati i „unosi” u kameru, ispoljava nekakve izdirigovane lažne emocije... To može, privatno, sa ukućanima i prijateljima u kafani, ali ne i na javnoj sceni. Možda će iz Zlatne dvorane glavna dirigentkinja izaći sa nekim novim idejama i poukama. Jer, život bez muzike nije život, ali važno je ko nam tu muziku dočarava...

Isti šablon preuzela je još jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom, TV Prva. U poslednji čas, sasvim neočekivano, prisetili su se novogodišnjeg programa, pa su sa svojim TV domaćinima i glumcima hit serije „Igra sudbine” zapevali i zaigrali... Kao da je to dovoljno za dobar program. Jedina je dosledna sebi bila TV Pink. Neka sve puca i šljašti od preuskih toaleta... Ništa drugo nismo ni očekivali. I nema veze što su i pokojnici pevali... Ma ko bi to i primetio kada nas je pre toga Jovana Jeremić već ostavila bez daha svojim „inspirativnim” plesom i besedom... Bar je bila dosledna Pink estetici i „Zadruga” retorici. Pa ko voli nek’ izvoli... Jer nam je život već odavno čist rijaliti.

A šta je sa nama, očevima i majkama koji smo željno iščekivali raspust, predah, „pet minuta” pauze i odmora za dušu... Šta je sa nama koji smo vredno radili za platu i dnevnicu i kojima je TV program jedina uteha i razonoda. Jer, za skupe restorane i splavove nemamo! Novogodišnji program nam nije doneo ni predah, ni mir... Samo nas je zabrinuo... Kuda ide ovaj svet? Da li je suština života u botoksu, silikonima, nadogradnjama.... Da li smo izgubili dušu, da li smo se otuđili... I zašto smo se i u novogodišnjoj noći, kraj malog ekrana, osetili tako poniženo, jadno i usamljeno? Budući da ni Nove godine nisu kao što su bile i da se priroda urotila protiv nas, da smo umesto pod pahuljama ispaljivali rakete u vedro zvezdano nebo na +17 stepeni Celzijusovih, prvi dan u Novoj godini doneo nam je nove brige... Kako ćemo pokriti račun prekomernog korišćenja rerne, bojlera... i slavljeničke skromne potrošačke korpe od nekoliko hiljada dinara... Kosovski blok melodija podsetio nas je na nove brige... A splav koji tone poput „Titanika” u novogodišnjoj noći koliko zaista tonemo kao društvo... Na lepom plavom Dunavu....