Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

На лепом плавом Дунаву

Ширење класичне музичке културе на непросвећеном Балкану само по себи би могло да представља довољан разлог да неко добије позивницу за Новогодишњи концерт у Бечу

Једна од антологијских сцена филмске уметности је она у којој, након што се стравични крик проломи кроз мирно праскозорје изнад његовог имања, моћни филмски продуцент лагано, најпре збуњено, а потом ужаснуто открива реалност да крв на свиленој постељини у којој се буди потиче из одсечене главе скупоценог пастува који је до јуче био симбол његове моћи.

Не би ме зачудило да би се такав крик отео из грла Александра Вучића да је на малом екрану ТВ пријемника у директном преносу Новогодишњег концерта из Беча видео главу дојучерашње министарке Михајловић. Онај додатни, за малу терцу виши крик, би уследио након наредног кадра у којем се, попут Фореста Гампа појављује благо лице сада већ неизбежног, донедавног вође српске Сиризе, Борка Стефановића. Ужас једва да би био ублажен призором Боркове фаце која одаје добро глумљену фасцинираност – што полкама и валцерима, што чињеницом да се налази ту где се налази.

Читалац неупућен у симболику европске политичке културе могао би с правом да се упита какве везе имају први део „Кума” и Новогодишњи концерт бечке филхармоније. Тврдим, мада не с превише жара, да је кадрирање (схваћено било као фотографски или политички појам) Зоране и Борка директно упозорење и порука европских моћника Александру Вучићу да међу српским политичарима има оних на које више рачунају и за које верују да су ближи европској политичкој елити и достојнији да се појављују на „баловима” европске демократски кооптиране аристократије.

Елем, осим лутријом, присуство једном од три новогодишња концерта Бечке филхармоније (30.12, 31.12 и 1.1.), од којих се само последњи директно преноси у готово педесет земаља света,  обезбеђује се позивом организатора. Управо мистика тих позива (који само делом имају везе са спонзорством и пословним односима) указује на њихов симболички значај. Тако је, на пример, прошле године, мада директан ТВ пренос то није забележио, концерту присуствовао тадашњи председник Скупштине Србије. Нема сумње да је и то био политички мотивисан позив, али сви који познају Дачића тврде да је он то више схватио као музички догађај уприличен поводом његовог рођендана.

Да не би било забуне, истичем да је у овом симулакруму свака сличност са филмским догађајима измишљена. Нити је Вучић у стварности продуцент који се за све пита, нити су Зорана и Борко коњске главе, нити Европом влада мафија, нити су организатори концерта адвокати те мафије, нити је, умало да заборавим, Бујошевић шталски момак за кога се непотврђено, али основано сумња да је издао свога господара и омогућио да се коњска глава нађе у његовом кревету, читај телевизору.

У потоњем случају, сличност са филмским ликом је утолико што је и шталском момку било поверено да чува баснословно скупу и ретку племениту ствар, а он је из њему знаних разлога дозволио да му се поверена ствар упропасти и послужи за закулисне радње.

Пажљиви читалац је приметио да до сада није поменута, главна јунакиња овог медијског замешатељства, односно главна уредница Забавног програма РТС-а. У овој верзији приче она заправо и није битна. У најбољем случају њена улога би се могла поистоветити са улогом младе и лепе глумице у коју је продуцент уложио знатан иметак, али га је она осрамотила дозволивши да је обешчасти певач баршунастог гласа. Једина сличност са филмом била би, дакле, што је Оливера послужила као окидач за ову медијску сторију коју је један коментатор описао као „малобуржоаски смрад”.

Већ и та чињеница сведочи да је читав догађај могуће сагледати из више углова. Зашто се онда не би прихватила и прича саме Оливере Ковачевић да је позивницу добила лично на своје и име свог пратиоца. У прилог тој тези могао би се, на пример, навести и податак да је РТС почетком децембра почео, сваке прве недеље у месецу, да емитује емисију „Волим класику”. Ширење класичне музичке културе на непросвећеном Балкану само по себи би могло да представља довољан разлог да неко добије позивницу за овај светски догађај.

Извесну сенку на ово објашњење баца чињеница да је претходни шеф музичке продукције РТС-а, маестро Бојан Суђић годинама безуспешно инсистирао, чему могу лично да посведочим, да се на Првом програму покрене слична емисија. Класици је, међутим, одређено место на Трећем каналу и било какав покушај да се макар и популарна емисија  посвећена овој врсти музике појави на Првом или Другом каналу тада је био осуђен на пропаст. Али зар је мало који Савле постао Павле.

Но, управо помен маестра Суђића представља шлагворт за још једно могуће тумачење избора гостију из Србије, посебно оних из сфере политике. Наиме, маестро Суђић је постао познат широј јавности по популаризацији класичне музике на новогодишњим концертима у Сава центру који су врхунац достизали „Маршом на Дрину” Светислава Биничког.

Много дужу традицију има Новогодишњи концерт у Бечу, а по многима његов врхунац представља извођење Штраусовог „Радецког марша”. Ове године ТВ аудиторијум није могао видети жар којим су Борко Стефановић и Зорана Михајловић пљескали и лупали ногама о под при извођењу ове нумере, као што се није видело ни да ли је лане било ентузијазма код Ивице Дачића или је звиждукао „Марш на Дрину” или барем „Миљацку”.

Привилегију да процене степен одушевљења, нема сумње, имају позивари и о томе, ако је ова верзија приче близу истини, воде рачуна. Судећи према позванима критеријум није њихова доказана политичка снага. Пре би се рекло да је на испиту степен страсти који исказују за Штрауса и његов марш. Неко би то назвао тест подобности за садашње и будуће политичке лидере са Балкана и посебно из Србије, али то је само једна непотврђена верзија ни мање ни више уверљива од оне да ЕБУ има ексклузивно право позива на Новогодишњи концерт.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Плејер
Савршено!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.