Пивска офанзива

Знате, није новинарски посао само мед и млеко, доста је тога и у пиву.

Мислим, основни постулат овог часног заната је беспоговорно трагање за истином, а кажу да је истине понајвише у вину, с тим што бих додао да сам је налазио и у пиву, вешто забашурену у пени. Битно је само да човек довољно дуго и упорно трага...

Ваљда ме због те истрајности и професионализма редакција редовно и шаље на армагедон Фестивала пива, илити, што би трезвењаци рекли: „Бир фест”?! Пет сам великих калемегданских офанзива преживео, вала издржавам и ову, шесту, можда и највећу, на Ушћу. Ово је, заправо, мој ратни дневник, писани траг уколико и овог пута завршим на боловању, због „исцрпљености”, наравно...

Дан први, среда, предвече. Линија фронта је пребачена преко реке, на новобеоградску страну. Бојиште је веће него икада. Непријатељ гомила силну војску. Боже дај нам снаге да издржимо. Бројчано смо далеко слабији али је борба за праведни циљ на нашој страни. Размишљамо о женама и нејачи што их остависмо код кућа, под изговором да идемо да бацимо ђубре. Само да није ове неподношљиве пивске жеђи... Чекамо знак за напад.

Нешто касније исте ноћи: Стао сам пред саборце, безмало на истом месту на којем је и мајор Гавриловић стао пред своју војску: „Новинари, јунаци, наше су јетре избрисане са бројног стања редакција! Наша је памет жртвована зарад части Београда и професије! Ми се, дакле, више не рачунамо међу трезне и немамо због чега страховати од повреде радне дисциплине. Зато, напред у С(л)аву!

Још касније те ноћи: освојили смо прву бурад али, нажалост, не без жртава. Најодважнији међу нама остао је да лежи испод једне од точилица, непокорно понављајући: „Могу ја још, могу ја још...!”

Гледамо се, ћутке, ко ли је од нас следећи који неће дочекати јутро на ногама?.. Страшан је то осећај. Ипак, морамо даље. Још много је до утврђених шанкова...

Сат-два пре зоре: изгубио сам сваки контакт са главнином наших снага и напредујем даље сам. Последње што сам чуо био је глас у даљини који је некаквог „јелена” позивао на предају, затим потмули звук чепа док се одваја од флаше и јаук јунака: „Пошто...”?!

Одлучио сам се да ударим с бока и да утрчим међу белосветске плаћенике... С обзиром на то да знам да наручим пиво на више светских језика, рачунам да сам кадар за инфилтрацију и шпијунажу.

Стигао сам до положаја „хајнекенове” бригаде, покушаћу да сазнам где држе заробљене ми другове.

Савршено глумим пијаног Швеђанина наздрављајући: „АББА”, „Волво”, „Икеа”... Труде се да ме збуне тврдњом да нису из Шведске, али... Као да не знам где је Амстердам?..

Квислиншка полицијска патрола се у међувремену наврзла на мене инсистирајући да пустим дрво које сам, наводно, обгрлио. Покушавам да им објасним да се оно мени испречило на путу и да само хоћу да га померим у страну. Паметнији попушта, још чекам дрво да то учини...

Дан други: вероватно ме је некаква детонација одбацила у жбуње чим се не сећам како сам ту доспео. Призор је саблазан. Тек сада видим колико је ноћ била сурова. Много цивилних жртава остало је за њом, на пољани. Они, иоле способни да ходају одвлаче у хладовину онеспособљене камараде.

И мени је потребна помоћ али више не мислим на себе. Притрчавам девојци која клечи над немим витезом и беспомоћно шири руке ка небу.

– Јел’ ударило у ноге и главу – питам га за ране јуначке.

– Јесте – једва ми одговори.

„Никшићко”, тамно, знао сам... Исти је рафал и мене сасек’оали сам обложио „ефесом”... Срећа, имам још пола флаше у комплету за прву помоћ! Отпија, на тренутак се придиже, погледа у слободарско небо, викну: „Живели”, и болно захрка!

– Јеси ли где видела некога из ударне новинарске чете – питам ону девојку, више ни сам не верујући да ћу икога наћи на ногама.

– Тамо – показа на крајпуташ од пластичних флаша, пободен диктафон и положену бележницу...

До године, пријатељи! До године, драге колеге... заклињем вам се! Освета је најбоља када се сервира хладна – као и пиво...

Дан трећи: главааа, болииии... Водееее – има ваљда и у њој неке истине?