Заборављена постојбина Ивана Косанчића

Сабориште код Заграђа – Голуб Аврамовић из Заграђа и Божидар – Бели Стојановић из Свињишта возе нас „стојадином“ у родни крај. „Ви сте први новинар који је икада прошао овуда и стигао у постојбину Ивана Косанчића“, кажу наши домаћини. Археолог прокупачког музеја Јулка Кузмановић-Цветковић, која путује са нама, тврди да од Феликса Каница, аустријског путописца с краја 19. века, и Милана Ђ. Милићевића, почетком 20, нико ништа није написао о селима испод Ђачке планине: Ђакама, Иван Кули, Заграђу, Свињишту...

Са магистралног пута за Приштину код села Раче скрећемо на југ, па уз живописне крајолике, уз Велику Косаницу, возимо се узаним оронулим путем. На много места морамо да застанемо, па и да се вратимо уназад, да се мимоиђемо са другим возилима. После петнаестак километара стижемо у Добри До. Ово, некад општинско место, имало је и осмогодишњу школу и амбуланту, станицу полиције...Сад је скоро све замрло.

Одавде, макадамски друмпење се одмах на брда иводи нас у Заграђе. Село је, казује наш археолог, добило име по томе што се налазило за градом. Град Ивана Косанчића, односно остаци његове куле, на брду које подсећа на огроман стог сена, још штрче у небо. Испод њега је, по брежуљцима, село са истим именом – Иван Кула, тамо даље су Ђаке, Свињиште...Доле, поред пута, мало је село Вуча. Легенда казује да су из дворца Ивановог Турци уграбили његову сестру Јану и вукли је све до овога места. Овде је она издахнула, па је ту и црквиште.

Изнад Заграђа, на једном ћувику, затичемо окупљене младе и старе из околних села. Чекају Аврамовића и Стојановића на договор за обнову цркве. Први је један од важних људи у предузећу за путеве, које ових дана прави пут према Ђавољој вароши. А други је познати нишки послован човек, некадашњи технички директор Сићевачке винарске задруге. Сељаци одмах навалише да критикују, прво своје, а после и власт. Како ови њихови, угледни људи, не обезбеде да се и овде уради добар пут, прете да блокирају онај што се гради. Добро је, правдају се ови, што су бар насули постојећи.

А онда се жалбе преносе даље. Жао им је, кажу скоро углас, што генерални директор РТС-а Александар Тијанић, који је из ових крајева, не обезбеди да имају телевизијски сигнал бар за државну телевизију. „Ја овде проводим лето јер ми прија природа, али падам у депресију кад не могу да видим ни Први ни Други програм РТС-а“, каже једна млада жена. „Запишите: ја сам Милева Филиповић, родом од Тијанића из Ђака. Александар ми је близак род. Обећао је да ће да нам реши проблем, али, ето – све остаде на обећањима. Људи су овде сви одговорни: нема оног ко не плаћа ТВ претплату“, каже старија жена.

Млађи човек додаје да су пре бомбардовања овде могли да се гледају програми готово свих телевизија, а сад ни државне. Мобилна телефонија је недавно прорадила ида није тога, били би ови људи, кажу, потпуно заборављени. Као да су на крају света. А, уствари, на извору су нетакнуте природе и здраве хране, за каквом тај свет вапи већ одавно.Похвалише се да је овде и Драгана Леповић са четворо деце, колико их нема ни у десет села около. А нема школе, па деца понедељком иду код рођака у Леце, а петком се враћају. Душан Радуловић, председник Црквеног одбора, недавно је женио сина и то је била прва свадба после више од две деценије.

Сад решили да обнове цркву. Овде, изнад Саборишта, на брегу, још давно, деца су, чувајући козе, открила неко велико камење. „Онда је“, вели старина Милош Аврамовић, „мој деда Бошко, пошто му није ишао напредак, отишао ’оџи у Крпимеј. Овај му је рекао тачно место где се налази стара српска црква, да откопа зид и да запали свећу. Тако је и било. Од тада се на Духове овде окупља народ из свих околних села, пале се свеће, иде око записа на старој крушци, а крстоноше кроз сеоске атаре“.

Крај тих зидина сви запалише свеће. Договор о градњи цркве, уз обиље старих ракија од шљива и крушака, би кратак: ових дана ће почети, јер се прилога накупило довољно. Стигао је и камен као поклон.

Потом, на другом брегу, освежисмо се леденом водом из бунара пред кућом Голуба Аврамовића. Предахну и он, обиђе кућу, стару, али лепо обновљену. Ми поново погледасмо кулу Ивана Косанчића на брегу, док се цео крај купао у светлости сунца на заласку горе према Преполцу и Косову. И ове ће људе, помислисмо, ваљда оно све радосније грејати сановим изласцима.