Људском роду предстоји дијета

Сваки шести кромпир, шаргарепа, пашканат и лук на трпези Британаца, опрани су, осушени, упаковани и одаслати у потрошњу из једног специјализованог погона близу Глазгова, у Шкотској. То значи да, током сваког сата, кроз 21 џиновско буре „фабрике” прође укупно шест тона различитог јестивог корења. Међутим, да би се све то уредило и постало привлачно за излог, шкотски погон потроши 85 тона воде на дан.

Поставља се питање одакле прибавити толико воде. У овом тренутку, проблем делује као решен. У наведеном случају потребна вода прихвата се делимично са широког крова (као кишница), а делом се и прочишћава, и онда враћа у употребу. Књиговодство је задовољно. Уочљиве су уштеде у расходима за плаћену воду.

Међутим, поента целе ствари није у судбини једног перача кромпира. У причи, то је само један од примера најновијег начина процењивања потрошње (и несташице) воде, с обзиром на растући број држава које трпе жеђ. Земље које не желе да их изненади оно што неизбежно предстоји, баве се том тзв. прикривеном потрошњом воде. Приказују свој неисказани увоз туђе воде. 

Прва ствар у том правцу је утврђивање праве, а не лажне количине потрошене воде. Ево опет Британаца, јер им у самоорганизовању нема равних. Један „просечни” грађанин те земље потроши, израчунато је, 150 литара воде дневно, укључујући уз попијено и воду за хигијену и прање. Тачно? Нетачно, кажу савремени евидентичари – због тога што уважени троши заправо 4.645 литара воде на дан, само несвестан неких врло важних појединости. Рецимо, да је једући шпанске или мароканске јагоде учествовао у потрошњи тамошње воде за заливање. Део таквог биланса нису само воће и поврће, купљено цвеће, него и текстил. На пример, памук из Узбекистана.

Куповином тканине помогло се у исушивању Аралског мора. Реке које су напајале море пресушују јер су исцрпене наливањем плантажапамука. Шпанија, земље северне Африке, укључујући Египат и Мароко, јужна Африка, Израел, Пакистан, Узбекистан обрели су се, захваљујући тој околности, у ешелону првих под стресом због сталног недостатка воде.

Између Турске и Израела било је речи о изградњи водовода, сличног нафтоводу, за увоз воде. У пројекту се застало, али водоводи за довод воде из близине отапајућег Северног пола су наводно наша будућност. Тврди се да ће њихова изградња почети чим барел воде досегне цену доскоро незамисливо скупе нафте.

Недостатак воде у земљама које су већ жедне одразиће се на њихову економску ситуацију. Можда ће хидролошком ситуацијом бити наложено да се обуставе неке од садашњих делатности – разумљиво, уз велике социјалне и политичке проблеме које ће изазвати незапосленост. Али, на другој страни, ко буде желео увезене јагоде – поштено ће платити, макар и не знао за ону „скривену” потрошену воду у њиховом узгоју.

Бразил, Мексико, Јапан, Кина, Италија, увозе воду за пољопривреду. Али, и у асортиману агропродукције предстоје „претумбације”, с обзиром на то што је за производњу меса, млека и млечних производа потребно више воде. Тако да дијета слична нашој (да би се за њу произвело све што је потребно) подразумева утрошак пет хиљада литара воде на дан, а на пример вегетаријанска, две хиљаде литара. Упола мање.

Произлази да се неће још дуго износити на сто оно што се воли и жели, већ оно чега има. Британци су се над тим замислили. Загледањем у ствари на нов начин, утврдили су да у њиховој укупно потрошеној води има премало њихове (38 одсто), а много увезене воде. Рецимо из Бразила, Француске, Ирске, Гане и Индије, одакле им стижу месо, соја, уље, пиринач, кафа, чај, какао... Али, сместа су се некако и охрабрили. Као веле, можда у баштама неће више бити цвећа. Међутим, шта недостаје кактусима? Напред у будућност, окренимо се бодљама. Мало „пију”, а зар не цветају!?