Црни лук на тезгама готово двоструко скупљи него у радњама

Трговински ланци у Србији све више успевају да конкуришу зеленим пијацама јер преко обједињеног снабдевања и увоза робе постижу нижу цену пољопривредних производа.

Често је међу њима и доста увозних артикала који на крају обарају цене домаћих произвођача.

Тако су Београђани, прошлог месеца, кромпир просечно плаћали на пијаци 120 динара по килограму, док је његова цена у маркетима била 100 динара. Истовремено, у конкуренцији са 17 других већих градова у Србији само су још Шапчани овако скупо на тржници плаћали тај важан производ у домаћој кухињи. У другим местима, попут Краљева, Ниша, Ужица, Зајечара цена кромпира била је и до 40 динара нижа.

Малопродајне цене пољопривредних производа „снимају” се два пута месечно, на пијачне дане у првој и другој половини месеца. У Републичком заводу за статистику објашњавају да се цене прате у радњама и на пијацама с највећим прометом. У зависности од годишњег доба узимају се производи који су најактуелнији и за сваки од њих се бележи најчешћа, најнижа и највиша цена.

Још драстичнији пример доминације трговинских ланаца била је разлика у ценама црног лука. У периоду од 15. до 21. новембра у радњама у Београду, Ваљеву, Врању, Зајечару лук је најчешће коштао 59,99 динара по килограму. Код произвођача и накупаца на тезгама цена се кретала у распону од 80 до 100 динара. У Београду је тако била готово двоструко виша на пијацама.

Слично је било и са увозним јужним воћем, мада је ово и очекивано будући да трговинске компаније већим поруџбинама остварују ниже цене код добављача. Тако је најчешћа цена лимуна на београдским и нишким тржницама била 200 динара, а у радњама 159,99. У Крагујевцу је ово цитрусно воће на пијацама коштало 250 динара, а у радњама 169,9 динара. У Смедереву је, рецимо, цена лимуна била 180 динара и на пијацама и у продавницама.

Интересантно је да са бананама, иначе најпродаванијим воћем на светском тржишту, овај принцип није важио у баш свим градовима. Напротив, овде су пијаце углавном биле конкурентније иако нема рационалног објашњења за ову трговинску рачуницу. Док је у београдским, врањанским и нишким продавницама за килограм банана требало издвојити 209,99 динара, на тржници су могле да се купе за 200. На пијацама је то воће било нешто јефтиније и у Лесковцу, Смедереву, Ужицу, Панчеву, Сремској Митровици...

Ораси су били доста јефтинији на пијацама, док су цене јабука најчешће биле повољније код пијачних продаваца, показује анализа. Међутим, млечне производе и јаја дефинитивно је исплативије куповати у пијачним млечним халама. Рецимо, у главном граду домаћи сир коштао је на тезгама најчешће 440 динара по килограму, а у супермаркетима 679,99. У Ваљеву 300 динара, а у радњама 549,99.

У трговинским ланцима рекордних 999 динара по килограму сир су плаћали потрошачи у: Зајечару, Крагујевцу, Зрењанину, Шапцу. У свим тим градовима на тезгама је овај млечни производ могао да се купи за знатно мањи износ. Шапчани су, рецимо, могли да уштеде и до 400 динара (по килограму) ако су за сир ишли на локалну пијацу.

У свим градовима, показује извештај, кокошија јаја била су јефтинија за неколико динара на зеленим пијацама. Осим у Новом Пазару где је цена била изједначена и то рекордних 25 динара – колико су потрошачи плаћали једно јаје и у радњама и на пијацама.