Барселона у шпанској ексклави

У претходних десет година само су 2015, 2017. и 2019. прошле без трећелигаша у осмини финала шпанског фудбалског купа. Расинг из Сантандера, некада члан најбољег друштва, којег је 2013. снашло да први пут после 23 године падне из другог разреда у трећи, ушао је 2014. и у четвртфинале. У две утакмице шеснаестине финала био је успешнији од Севиље, која ће у тој сезони освојити први од три трофеја узастопно у Лиги Европе, а затим и од Алмерије. У првом дуелу с још једним прволигашем изгубио је од Сосиједада у Сан Себастијану с 3:1. Идуће недеље у реваншу одрекао се шансе да гол наде преточи у подвиг. Играчи су му се повукли с терена после првог звиждука судијске пиштаљке у знак протеста према клупском руководству због неисплаћених зарада. Меч је регистрован службено с 3:0 за госте.

Било је трећелигаша и у полуфиналу. Мирандес је 2012. оба пута поражен против Атлетикa из Билбаоа (као друголигаш 2020. и у оба дуела сa Сосиједадом, којем је трофеј и дошао у руке после 33 године). Први је међу четири најбоља доспео Фигуерес 2002. У првој утакмици код куће је изгубио од Ла Коруње (1:0), а на Ријазору је оставио још бољи утисак у окршају с једним од најјачих шпанских тимова тих година (1:1), који у финалу на стадиону „Сантијаго Бернабеу” у Мадриду није устукнуо пред Реалом (2:1), потоњим европским прваком.

Трећелигаш је у осмини финала, дакле, и четврту сезону узастопце. Имало их је и по два 2020 (Културал Леонеса, Бадахоз) и 2021 (Навалкарнеро, Алкојано), али су изостала изненађења у дуелима с прворазреднима, који су се провлачили и кроз иглене уши. Валенсија је у Леону, рецимо, прошла тек на једанаестерце.

Пажњу на себе сада скреће Сеута јер у историјском контексту и у географском погледу то није „обичан” клуб. Шпанију и Мароко, две краљевине, фудбал је спојио у осмини финала недавног Светског првенства у Катару. Мреже су остале нетакнуте и у продужецима, а мароканска и на пенале (3:0), који су „црвеној фурији” загорчали живот и рекордни четврти пут у пет згода да јој је се тако одлучује о судбини на мундијалу. „Лавови с Атласа” не само да су први пут прескочили препреку кад се игра на испадање (Западна Немачка их избацила на једвите јаде с 1:0 у Мексику 1986) него су у анале ушли као први полуфиналисти из Африке.

Мароко се на фудбалском пољу осветио Шпанији за губитке на својим рубовима у Средоземљу. У његовом приобаљу су две ексклаве под бурбонском круном. Једна је Мелиља, а друга, западно од ње, уз сами Гибралтар, јесте Сеута. Обе од 1995. имају статус шпанског аутономног града.

Мелиља је у састав Шпаније ушла 1497, недуго по завршетку Реконкисте 1492, хришћанског рата против муслимана, кад су с Иберијског полуострва већином у северну Африку протерани Мавари (исламски Арапи). Сеуту је португалски краљ Алфонсо Шести предао комшијама Лисабонским споразумом 1668.

Мароко је 1956. стекао независност делом и од Шпаније, која ни по коју цену није хтела да се одрекне две стратешки значајне луке и неколико острва изван својих граница. Две земље су од тада непомирљиво у територијалном спору за Мелиљу и Сеуту, али без драматичних тензија које би прерасле у оружани сукоб, што једном умало да се деси. Почетком двехиљадитих напрегнутост је досегла врхунац око ненасељеног острва Перехил недалеко од Сеуте. На њега се искрцала мароканска војска под изговором да трага за нарко-дилерима и мигрантима. Шпанија је дигла авијацију и ставила поморске снаге у борбену готовост, а то је краљ Марока Мухамед Шести примио као објаву рата. Напетост је ипак спласнула. Војска се макла с острва.

И Мелиља има клуб свог имена у систему шпанског фудбала. Од 1987. до прошле године је била у трећој лиги, а сад је поново у четвртој. На стадиону за око 7.000 гледалаца, названом у част адвоката Алвареза Клара, градоначелника, који ју је као њен почасни председник увео у другу лигу за сезону 1949/50, дошао је 2018. Реал на први меч шеснаестине финала. Била је то прилика да се и добро заради па су најскупље карте коштале 70 евра. Мадридски великан је и с неколико другопозиваца у тиму лако победио с 4:0, а у реваншу и са 6:1.

Сеута је заживела као нови колектив 1956. Пригрлила је Атлетико из града Тетуана, који је био седиште протектората Шпански Мароко. У овој сезони у првој рунди је избацила четвртолигаша Утреру с 1:0 у гостима, а у следећој и друголигаша Ибицу с 3:2 код куће. У шеснаестини финала (од претпрошле сезоне и осмина финала и четвртфинале се играју на један меч, а не на два као до тада) на свом терену је с 1:0 савладала Елче, прволигаша који готово да се растао од најбољег друштва јер је убедљиво последњи са само четири бода из четири ремија и с 12 пораза у првих 16 кола, једини без победе међу 20 клубова.

У историји учешћа Сеуте у купу то јој је била седма победа против тима првог разреда и први пласман међу 16 најбољих у последњих 80 година. Кад је између 1941. и 1946. била друголигаш (опет од 1956. до 1962. и од 1963. до 1968), постигла је 1943. и најдаљи домет – играла је и у четвртфиналу. У првом колу и затим у осмини финала избацила је прволигаше. Прво се састала с Гранадом, коју је код куће преслишала с 5:0, па је пораз с 3:0 у реваншу примљен безболно. С Бетисом је у Севиљи било 1:1, а онда 4:0.

За следећег противника имала је Барселону, која је на свом некадашњем стадиону Лес Кортсу победила с 5:2, а на Сеутином игралишту у реваншу с 4:2, али трофеј није сачувала. Иако је у првој утакмици полуфинала савладала Реал код куће с 3:0, у Мадриду је доживела дебакл с 11:1, што је и најцрњи пораз икада у њиховим двобојима. У финалу на стадиону мадридског Атлетика „краљевски клуб” је изгубио од Атлетика из Билбаоа. Једини погодак је поткрај првог продужетка дао Телмо Зара, један од најубитачнијих шпанских голгетера тог времена.

У жељама да опет буде четвртфиналиста Сеути жреб није био наклоњен. Доделио јој је – Барселону. У четвртак ће бар имати своје гледалиште да напуни клупску касу.

С њом се срела и двапут у шеснаестини финала. У једној утакмици 2000. такође је била домаћин. Одолевала је у првом полувремену, а у другом је примила сва три гола (Шпанац Алфонсо два, Холанђанин Патрик Клајверт један). И пораз 2010 (стрелци бразилски леви бек Максвел и шпански нападач Педро) био је очекиван, а руководство клуба, које је за најскупље улазнице одрезало цену од 150 евра, разочарало се што је тренер каталонског великана Ђозеп Гвардиола на мегдан дошао без највећих звезда Аргентинца Лионела Месија и домаћих асова Андреса Инијесте и Ћавија Ернандеза (Гвардиола управо уместо њега ушао у игру 2000), који сад стиже као шеф струке. Аргентински виртуоз је играо у реваншу на Ноу Кампу од 60. минута. Голом је запечатио судбину госта у својој држави (5:1).

Наши млади у Сеути 2002.

У Сеути, 16. априла 2002, пријатељску утакмицу су одиграле младе репрезентације Шпаније и Југославије. Домаћин је победио с 2:1 головима Антонија Рејеса у трећем минуту и Фернанда Тореса у 12. Стрелац за госте био је Ђорђе Јокић у 30.

И једни и други су тако почели припреме за квалификације за Европско првенство 2004. Наши, већ под заставом Србије и Црне Горе, прошли су преко доигравања, а Шпанци су отпали. У Немачкој су „плави” догурали до финала. Изгубили су од италијанских нада с 3:0.

Владимир Петровић је у Сеути извео овај тим: Полексић, Цветковић (Настић), Мијаиловић, Батес (Бошковић), Степанов, Јокић, Марковић (Трајковић), Богић (И. Матић), Лазовић (Вукеља), Б. Петровић (Станчић), Новаковић. Звездиног бека Марјана Марковића и Партизановог нападача Данка Лазовића је уступио Дејан Савићевић, селектор сениорске репрезентације која је у Смедереву играла пријатељски меч с Литванијом (4:1). У шпанском саставу, рецимо, бранио је Пепе Реина, који данас с 40 година не узмиче на голу Виљареала, а играо је Микел Артета, тренер Арсенала с којим граби да му донесе прву титулу првака Енглеске после 2004.