Barselona u španskoj eksklavi

U prethodnih deset godina samo su 2015, 2017. i 2019. prošle bez trećeligaša u osmini finala španskog fudbalskog kupa. Rasing iz Santandera, nekada član najboljeg društva, kojeg je 2013. snašlo da prvi put posle 23 godine padne iz drugog razreda u treći, ušao je 2014. i u četvrtfinale. U dve utakmice šesnaestine finala bio je uspešniji od Sevilje, koja će u toj sezoni osvojiti prvi od tri trofeja uzastopno u Ligi Evrope, a zatim i od Almerije. U prvom duelu s još jednim prvoligašem izgubio je od Sosijedada u San Sebastijanu s 3:1. Iduće nedelje u revanšu odrekao se šanse da gol nade pretoči u podvig. Igrači su mu se povukli s terena posle prvog zvižduka sudijske pištaljke u znak protesta prema klupskom rukovodstvu zbog neisplaćenih zarada. Meč je registrovan službeno s 3:0 za goste.

Bilo je trećeligaša i u polufinalu. Mirandes je 2012. oba puta poražen protiv Atletika iz Bilbaoa (kao drugoligaš 2020. i u oba duela sa Sosijedadom, kojem je trofej i došao u ruke posle 33 godine). Prvi je među četiri najbolja dospeo Figueres 2002. U prvoj utakmici kod kuće je izgubio od La Korunje (1:0), a na Rijazoru je ostavio još bolji utisak u okršaju s jednim od najjačih španskih timova tih godina (1:1), koji u finalu na stadionu „Santijago Bernabeu” u Madridu nije ustuknuo pred Realom (2:1), potonjim evropskim prvakom.

Trećeligaš je u osmini finala, dakle, i četvrtu sezonu uzastopce. Imalo ih je i po dva 2020 (Kultural Leonesa, Badahoz) i 2021 (Navalkarnero, Alkojano), ali su izostala iznenađenja u duelima s prvorazrednima, koji su se provlačili i kroz iglene uši. Valensija je u Leonu, recimo, prošla tek na jedanaesterce.

Pažnju na sebe sada skreće Seuta jer u istorijskom kontekstu i u geografskom pogledu to nije „običan” klub. Španiju i Maroko, dve kraljevine, fudbal je spojio u osmini finala nedavnog Svetskog prvenstva u Kataru. Mreže su ostale netaknute i u produžecima, a marokanska i na penale (3:0), koji su „crvenoj furiji” zagorčali život i rekordni četvrti put u pet zgoda da joj je se tako odlučuje o sudbini na mundijalu. „Lavovi s Atlasa” ne samo da su prvi put preskočili prepreku kad se igra na ispadanje (Zapadna Nemačka ih izbacila na jedvite jade s 1:0 u Meksiku 1986) nego su u anale ušli kao prvi polufinalisti iz Afrike.

Maroko se na fudbalskom polju osvetio Španiji za gubitke na svojim rubovima u Sredozemlju. U njegovom priobalju su dve eksklave pod burbonskom krunom. Jedna je Melilja, a druga, zapadno od nje, uz sami Gibraltar, jeste Seuta. Obe od 1995. imaju status španskog autonomnog grada.

Melilja je u sastav Španije ušla 1497, nedugo po završetku Rekonkiste 1492, hrišćanskog rata protiv muslimana, kad su s Iberijskog poluostrva većinom u severnu Afriku proterani Mavari (islamski Arapi). Seutu je portugalski kralj Alfonso Šesti predao komšijama Lisabonskim sporazumom 1668.

Maroko je 1956. stekao nezavisnost delom i od Španije, koja ni po koju cenu nije htela da se odrekne dve strateški značajne luke i nekoliko ostrva izvan svojih granica. Dve zemlje su od tada nepomirljivo u teritorijalnom sporu za Melilju i Seutu, ali bez dramatičnih tenzija koje bi prerasle u oružani sukob, što jednom umalo da se desi. Početkom dvehiljaditih napregnutost je dosegla vrhunac oko nenaseljenog ostrva Perehil nedaleko od Seute. Na njega se iskrcala marokanska vojska pod izgovorom da traga za narko-dilerima i migrantima. Španija je digla avijaciju i stavila pomorske snage u borbenu gotovost, a to je kralj Maroka Muhamed Šesti primio kao objavu rata. Napetost je ipak splasnula. Vojska se makla s ostrva.

I Melilja ima klub svog imena u sistemu španskog fudbala. Od 1987. do prošle godine je bila u trećoj ligi, a sad je ponovo u četvrtoj. Na stadionu za oko 7.000 gledalaca, nazvanom u čast advokata Alvareza Klara, gradonačelnika, koji ju je kao njen počasni predsednik uveo u drugu ligu za sezonu 1949/50, došao je 2018. Real na prvi meč šesnaestine finala. Bila je to prilika da se i dobro zaradi pa su najskuplje karte koštale 70 evra. Madridski velikan je i s nekoliko drugopozivaca u timu lako pobedio s 4:0, a u revanšu i sa 6:1.

Seuta je zaživela kao novi kolektiv 1956. Prigrlila je Atletiko iz grada Tetuana, koji je bio sedište protektorata Španski Maroko. U ovoj sezoni u prvoj rundi je izbacila četvrtoligaša Utreru s 1:0 u gostima, a u sledećoj i drugoligaša Ibicu s 3:2 kod kuće. U šesnaestini finala (od pretprošle sezone i osmina finala i četvrtfinale se igraju na jedan meč, a ne na dva kao do tada) na svom terenu je s 1:0 savladala Elče, prvoligaša koji gotovo da se rastao od najboljeg društva jer je ubedljivo poslednji sa samo četiri boda iz četiri remija i s 12 poraza u prvih 16 kola, jedini bez pobede među 20 klubova.

U istoriji učešća Seute u kupu to joj je bila sedma pobeda protiv tima prvog razreda i prvi plasman među 16 najboljih u poslednjih 80 godina. Kad je između 1941. i 1946. bila drugoligaš (opet od 1956. do 1962. i od 1963. do 1968), postigla je 1943. i najdalji domet – igrala je i u četvrtfinalu. U prvom kolu i zatim u osmini finala izbacila je prvoligaše. Prvo se sastala s Granadom, koju je kod kuće preslišala s 5:0, pa je poraz s 3:0 u revanšu primljen bezbolno. S Betisom je u Sevilji bilo 1:1, a onda 4:0.

Za sledećeg protivnika imala je Barselonu, koja je na svom nekadašnjem stadionu Les Kortsu pobedila s 5:2, a na Seutinom igralištu u revanšu s 4:2, ali trofej nije sačuvala. Iako je u prvoj utakmici polufinala savladala Real kod kuće s 3:0, u Madridu je doživela debakl s 11:1, što je i najcrnji poraz ikada u njihovim dvobojima. U finalu na stadionu madridskog Atletika „kraljevski klub” je izgubio od Atletika iz Bilbaoa. Jedini pogodak je potkraj prvog produžetka dao Telmo Zara, jedan od najubitačnijih španskih golgetera tog vremena.

U željama da opet bude četvrtfinalista Seuti žreb nije bio naklonjen. Dodelio joj je – Barselonu. U četvrtak će bar imati svoje gledalište da napuni klupsku kasu.

S njom se srela i dvaput u šesnaestini finala. U jednoj utakmici 2000. takođe je bila domaćin. Odolevala je u prvom poluvremenu, a u drugom je primila sva tri gola (Španac Alfonso dva, Holanđanin Patrik Klajvert jedan). I poraz 2010 (strelci brazilski levi bek Maksvel i španski napadač Pedro) bio je očekivan, a rukovodstvo kluba, koje je za najskuplje ulaznice odrezalo cenu od 150 evra, razočaralo se što je trener katalonskog velikana Đozep Gvardiola na megdan došao bez najvećih zvezda Argentinca Lionela Mesija i domaćih asova Andresa Inijeste i Ćavija Ernandeza (Gvardiola upravo umesto njega ušao u igru 2000), koji sad stiže kao šef struke. Argentinski virtuoz je igrao u revanšu na Nou Kampu od 60. minuta. Golom je zapečatio sudbinu gosta u svojoj državi (5:1).

Naši mladi u Seuti 2002.

U Seuti, 16. aprila 2002, prijateljsku utakmicu su odigrale mlade reprezentacije Španije i Jugoslavije. Domaćin je pobedio s 2:1 golovima Antonija Rejesa u trećem minutu i Fernanda Toresa u 12. Strelac za goste bio je Đorđe Jokić u 30.

I jedni i drugi su tako počeli pripreme za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2004. Naši, već pod zastavom Srbije i Crne Gore, prošli su preko doigravanja, a Španci su otpali. U Nemačkoj su „plavi” dogurali do finala. Izgubili su od italijanskih nada s 3:0.

Vladimir Petrović je u Seuti izveo ovaj tim: Poleksić, Cvetković (Nastić), Mijailović, Bates (Bošković), Stepanov, Jokić, Marković (Trajković), Bogić (I. Matić), Lazović (Vukelja), B. Petrović (Stančić), Novaković. Zvezdinog beka Marjana Markovića i Partizanovog napadača Danka Lazovića je ustupio Dejan Savićević, selektor seniorske reprezentacije koja je u Smederevu igrala prijateljski meč s Litvanijom (4:1). U španskom sastavu, recimo, branio je Pepe Reina, koji danas s 40 godina ne uzmiče na golu Viljareala, a igrao je Mikel Arteta, trener Arsenala s kojim grabi da mu donese prvu titulu prvaka Engleske posle 2004.