Злочиначки подухват

Трагична судбина Драгомира Петроњића, Србина родом из Приједора, који је живео у Цељу, а кога су словеначки органи незаконито избрисали из регистра сталног становништва Словеније 26. фебруара 1992. да би га полиција 3. септембра (у супротности са четвртом женевском конвенцијом о заштити цивила у рату) депортовала у ратом захваћена подручја - директно оптужује словеначку државу. Иако хитац из пиштоља у Драгомиров потиљак није испалио словеначки полицајац, земни остаци покојника и уже којим је био везан, ископани из масовне гробнице код Јајца терете сам словеначки политички врх.

Словенију сада воде исти људи који су 1992. сковали тајни план о административном етничком чишћењу. Они ће 1. јануара 2008. преузети председавање Европском унијом, иако нису исправили неправде почињене "избрисанима", нити је ико изведен пред лице правде. Драгомирова смрт, као и сведочења на десетине хиљада других "избрисаних" који су од 1992. наовамо "цивилно мртви",доказују да је такво етничко чишћење дириговано од стране словеначке владе.

Зашто је Словенија Драгомира третирала горе него избегле Хрвате и Муслимане којима је тих година дозволила уточиште у Словенији? Зашто је полиција на челу са тадашњим министром Игором Бавчаром одступила од начела да никоме није могуће преко ноћи, кришом, одузети стечена права?

Амерички историчар Данијел Голдхаген својевремено је шокирао свет књигом о Хитлеровим "добровољним крвницима" доказавши да су злочини у нацистичкој Немачкој били могући само уз помоћ многих "малих људи", обичних Немаца. Ни брисање дела становника Словеније не би успело без послушне бирократске машинерије подмазане национализмом, на коме све до данас јаше номенклатура премијера Јанеза Јанше.

Словеначки органи репресије педантно су следили тајне депеше и усмене наредбе надлежних министара логиком коју најбоље описује Химлеров помоћник гестаповац Вернер Бест: "Полиција ради законито све док извршава вољу народа". Слично је високи званичник словеначке полиције Славко Дебелак 1994. тврдио да се у поступцима према "избрисанима" поштује "јавни интерес".

Драгомирова депортација на стратиште Херцег-Босне открива да је Словенија кршила међународне конвенције о ратном праву и 1992. саучествовала у злочину. Злодело није пројекат словеначког народа који није дао тапију политичарима да после осамостаљења протерају део становништва већ су за то заслужни конкретни наредбодавци и извршиоци.

Захваљујући овдашњим новинарима и правницима, згађеним поступцима власти, тај злочиначки подухват раскринкан је пре више од деценије, али је службена Љубљана игнорисала захтеве да поштује владавину права. Оглушила се и о одлуке словеначког уставног суда и препоруке Брисела да исправи петнаестогодишњу патњу "избрисаних" особа оба пола, свих професија и доби, већином Срба.

Хоће ли се оглушити и о Драгомира? У умрлици као датум смрти није наведен (непознат) датум ликвидације, већ је службено заведен 3. септембар 1992, дан када је нестао. Тада је словеначка полиција у Цељу незаконито одвела Драгомира Петроњића на пут без повратка.