Најпрестижније академско звање доноси обавезе, али не и новац

Бар што се тиче најугледнијих професора на универзитетима у Србији, са титулом емеритуси, годину коју испраћамо обележила су два битна догађаја. Први је оснивање Удружења професора емеритуса државних универзитета Србије, у коме уједињени желе да се изборе са проблемима који море најугледније грађане српске академске заједнице. А други, да Сенат Универзитета у Београду (УБ), што се не догађа често, није изабрао предложеног академика Душана Теодоровића, са Саобраћајног факултета, за свог професора емеритуса. Упркос чињеници да је, због својих научних резултата, он још 2005. године изабран за професора емеритуса на познатом Вирџинија политехничком институту у Америци. Таквом одлуком „ударен је шамар и Саобраћајном факултету и свима који су писали реферат за избор и за њега гласали”, истакао је недавно на страницама нашег листа тадашњи председник Савета УБ, проф. др Александар Поповић. Он сматра да због неизношења примедби на изборну процедуру или кандидата Теодоровића, овај потез „оставља сумњу да приликом гласања нису одлучивали само академски мотиви”. Коначно оснивање Удружења професора емеритуса буди наду да ће се они изборити и са оваквим, али и осталим проблемима који их муче. Засад су се искристалисала два најизразитија, истиче за наш лист проф. др Бранко Ковачевић, председник Удружења професора емеритуса.

Први, да уз поменуто почасно звање иду и обавезе, односно право да емеритуси предају на мастер, специјалистичким и докторским студијама, да су ментори или чланови комисија за израду и одбрану доктората, или за спремање предлога за избор наставника, али да ни за шта од тога више нису плаћени. То јест, некада их је за све обавезе плаћао матични факултет, али је таква одредба укинута, па добију надокнаду понекад, само на основу добре воље високошколске установе.

– Професори емеритуси бирају се од 2005. године, највише их има у Новом Саду, не знам баш тачан број укупно изабраних на осам државних универзитета, рачунајући и универзитете одбране и уметности, само знам да нас је тренутно у Србији преостало 97 активних. У претходној верзији Закона о високом образовању била је препорука да емеритусима матични факултет даје трећину месечне надокнаде редовних професора, због послова које и даље обављају, а закон из 2017. ју је укинуо. Али у пракси многи факултети нису је поштовали ни 2005, већ су условљавали професоре да потпишу да неће тражити материјалну надокнаду за даљи рад, ако хоће да их предложе за емеритусе. Неки су на условљавање пристајали, иако емеритуси све раде као и редовни професори, па желимо да се изборимо да буду и плаћени за то – нагласио је Ковачевић, некадашњи ректор УБ и декан Електротехничког факултета.

Највише похвала у овом случају он има за Архитектонски факултет у Београду који својим емеритусима даје једнаке надокнаде као и редовним професорима, док каже да на Медицинском факултету у главном граду постоји једна „аномалија”.

– На медицини су свим емеритусима изабраним до увођења новог закона 2017. наставили да плаћају трећину плате редовних професора, док онима који су титулу стекли после тога не дају никакву надокнаду. Тако и мој наследник на месту ректора, академик Владимир Бумбаширевић, на пример, ништа не добија – открива Бранко Ковачевић.

Иначе, у извештају са јавне расправе вођене пред усвајање актуелног Закона о високом образовању може се видети да су чланови Клуба професора емеритуса Универзитета у Новом Саду предложили допуну 78. члана закона тако да професори емеритуси са универзитета чији је оснивач Република Србија имају право на месечну накнаду од 30 одсто бруто основне плате редовног професора. Предлог најугледнијих новосадских професора је одбијен.

Други проблем који удруживањем настоје да реше је што емеритуси не добијају новац за учешће у научним пројектима, иако су многи баш захваљујући њиховим истраживачким заслугама и угледу добијени. Ковачевић појашњава да у пракси руководиоци пројекта добију надокнаду за материјалне трошкове, па емеритуси онда зависе од њихове добре воље, уз коју им понекад плате пут на неки семинар, купе неопходни инструмент за рад, књигу или лаптоп.

– Наравно да се и мени догађало да радим на пројектима, потпуно једнако као и остали, да будем заслужан што смо их добили, а да новац не видим. Многе колеге то схвате лично, погоди их. Али ја то никада нисам тако гледао, имао сам и друга примања из приватног сектора, а ово што сам урадио у науци, радио сам за славу, земљу и народ. Ипак, мислим да се изборим да емеритусе у оба наведена случаја материјално третирају као било ког редовног професора коме је продужен ангажман на факултету, што данас може бити и до навршене 70. године живота. Наше удружење бориће се да и емеритуси имају плате поменутих редовних професора и равноправно учествују на пројектима са својим референцама. То ћемо тражити од Владе Србије – истакао је Бранко Ковачевић.

Додаје да су на државном нивоу, на коме покушавају да реше ове проблеме, наишли на разумевање и да су о њима у Министарству просвете разговарали са министром Бранком Ружићем и државном секретарком проф. др Маријаном Дукић Мијатовић, као и да су се састали са др Јеленом Беговић, министарком науке. Напомиње да решење зависи и од Министарства финансија и да за њега нипошто није потребна промена закона.

– Мислим да смо близу решења. Оно је добро и за земљу, јер бисмо привлачили младе да раде на нашим пројектима. Некада, по расписивању научних конкурса, догађало се да имамо на Универзитету у Београду и по 3.800 младих који су радили докторате на тим нашим пројектима. А сада их пишу по белом свету, Канади и Новом Зеланду... Што и није лоше као потврда квалитета образовања УБ, али не ваља никако што нам деца не раде и не остају овде у Србији – упозорава председник српског Удружења професора емеритуса.

Емеритуси се прво удружили у Новом Саду

Универзитет у Новом Саду (УНС) први је у земљи, према одлуци Савета из 2016. године, основао свој Клуб професора емеритуса, који је изборну седницу имао 2018. Председавајућа председништва тог клуба, професорка емерита др Радмила Маринковић Недучин, је и потпредседница националног удружења. Она за наш лист каже да су први избори професора емеритуса на УНС завршени 2008. године, а досад је у ово звање изабрано њих 49, од чега је 35 одсто професорки.

– Анализа статуса, права и обавеза професора емеритуса на државним универзитетима у Србији указала је на значајну неуједначеност статутарних одредби и праксе како на нивоу универзитета, тако и факултета – упозорила је Радмила Маринковић Недучин на још једну неправилност која је и предочена на оснивачкој скупштини националног Удружења професора емеритуса.

Актуелни ректор УБ, проф. др Владан Ђокић, подржао је оснивање националног удружења и емеритусима пожелео да превазиђу све проблеме у вези са статусом, за који је нагласио да мора бити јасно дефинисан, јер ово академско звање служи за понос.

– Од вас универзитети могу да црпе знање и искуство још дуги низ година, а Универзитет у Београду и Конференција универзитета Србије ће свим снагама и могућностима подржати оно што желите да остварите као скуп изузетних научника – истакао је ректор Ђокић.

Иначе, на нашем највећем и најстаријем Универзитету у Београду досад су изабрана 53 професора емеритуса, а недавно је овај део академске заједнице обогаћен новим члановима проф. др Мирком Васиљевићем, са Правног факултета, академиком Владимиром Костићем са Медицинског факултета, проф. др Мирком Грчићем, са Географског, и проф. др Карлом Раићем, са Технолошко-металуршког факултета.