O Требињу, Његошу, Дучићу

Неће се наљутити велики Матија Бећковић, што ћу га у свом писању „злоупотребити” парафразирајући један његов стих, па ето и ја имам „Једну представу детињу/да сам живео некад у Требињу/и као да се сав мој живот збио/У граду у коме никада нисам био”.

Али имао сам прилике да се упознајем с Требињцима и захваљујући њима заволим овај бајковити град, за који његови житељи у хвали кажу да му је Дубровник предграђе. Први Требињац кога сам упознао је мој дивни друг из сарајевских бруцошких дана Рајко Томашевић. Ту је и колега из београдске Инвестбанке Мирослав Гркавац, од кога ми оста романтична прича о три његове гимназијске другарице, које су увек у школу и из школе ишле заједно и остале упамћене, а по чему другом, по девојачкој лепоти: Весна, Албина, Слободанка. Па онда моји спортски другови Рајко Мичета и кошаркашки идоли Бодирога, Даниловић, Гуровић, Радмановић, а посебно они из маленог београдског КМФ Требиње у којем сам сарађивао: Maрко Сикимић, Тихо Туфегџић... па Огњен Бабић, кога сам прозвао требињски Ален Делон.

Један од мени омиљених песника је Требињац Јован Дучић. И ја сам себе налазио у његовим песмама и оном стиху да је „сан о срећи више него срећа”. Дучић је, први на свету, подигао споменик свом, а и нас многих, узору и лучи на свим нашим путевима страдања и васкрснућа – великом, непролазном Његошу, ми то у свом Требињу.

Био је ово почетак велике Дучићеве идеје да вољеном граду поклони алеју великана и у њену реализацију кренуо је од Његоша. Осокољен што је било много оних који су га подржавали, све до краља Александра, први му се јавио вајар Тома Росандић и урадио му на поклон Његошеву бисту, а Министарство војске, по наредби краља Александра, даривало је велики трофејни аустроугарски топ, од којег је биста изливена у Мађарској. Пројекат за пиједестал је рад архитекте Драгише Брашована и урађен је од гранита из Јабланице.

Свечаност откривања споменика на Тројичиндан, 27. маја 1934, била је величанствена, а најстарији житељи Требиња, сведоци тог догађаја, рећи ће вам да такву радост и госте овај град није више никада имао.

На откривању споменика Дучић је између осталог рекао: „Од јутрос Његош постаје на овај начин почасним грађанином немањићког Требиња.”

Хвала великом Дучићу, верујем да ће Требињци остварити Дучићеву идеју, да ће заживети алеја великана и да ће друштво Његошу правити и Тесла, Пупин, Андрић, Шантић, Ђура Јакшић, Змај, Бранко Радичевић, Момо Капор, Рајко Петров Ного...

Хвала мојим Требињцима на дружељубљу и пријатељству, на свему што ми достављају о свом граду. Хвала им и на сталним позивима да дођем у мени драги град. Даће Бог. Срешћу се и с требињском Грачаницом, сокацима Старог града, платанима, чаробном реком, „Анђелкином капијом”... и надасве с Његошем окованим непролазношћу његовог дела. А можда однекуд избију и оне три Мирослављеве гимназијалке Весна, Албина и Слоба, у сјају неке нове требињске младости.

Војкан Т. Бојовић,

Пљевља