Возила градског превоза нису погодна за особе с инвалидитетом

Принуђен сам да свакодневно користим градски превоз, а као особа чија је мајка особа с инвалидитетом често анализирам возила којима се возе Београђани.

Недавно сам се возио на линији 45. Ову линију градског превоза одржава приватни превозник, а аутобус којим сам путовао је возило турског произвођача. Ново је и чисто и с тим у вези немам замерке. Међутим, проблем је што старе особе, слабо покретни и људи или они с инвалидитетом оваква возила тешко користе јер постоји ризик да се повреде, а догађа се и да уопште не могу да досегну седиште. Сва седишта су подигнута и да би неко сео мора да се попне на „степеник” тако да стара лица и особе с инвалидитетом тешко успевају да стигну до њих.

Питам се зашто надлежни дискриминишу своје суграђане набавком таквих возила која се плаћају из градског буџета. У овој ситуацији не кривим приватни конзорцијум, јер су његови представници остварили услов да је возило ново и чисто. Могли су и они да размисле о приступачности возила, али их нико није на то обавезао. То је ствар добре воље.

Сматрам да би требало да постоје стручне комисије које би имале у виду сваки аспект и потребе свих корисника градског превоза, а посебно оних који припадају угроженим категоријама. Требало би да обрате пажњу на то колики је простор у возилу потребан за колица за бебе, за колица за особе с инвалидитетом, с дистрофијом мишића и колико је простора потребно обезбедити за багаж да се не би стварала гужва. Важно је побринути се и за то какви су рукохвати у возилима, да ли врата можда треба да се отварају ка споља, а не ка унутра, колики је размак између седишта и колика су седишта како би путници могли удобно да седе а да се, рецимо, не клизају при сваком кочењу. Битно је и какви су прозори и вентилација у возилима, али и колико су високо постављене шипке за држање да људи не би у њих ударали главом док устају. Ради безбедности неопходно је имати и видео-надзор у возилу и ван њега, противпожарну заштиту, добру осветљеност при уласку и изласку из возила... Како би превоз био свима приступачан, приступ седиштима би требало да буде у равни пода у целом возилу или бар у половини.

Поред тешке приступачности у самим возилима, морам истаћи да је у њих често тешко и ући. У многим земљама стајалиште је у висини прага возила тако да људи са колицима за бебе улазе без проблема, док је код нас колица потребно унети. Стари људи морају да се чврсто држе за рукохвате како би могли да се попну у возило, а кад излазе често морају да искачу, што у њиховим годинама није лако. А људи који су у колицима принуђени су да чекају да возачи који немају обуку за коришћење рампе у возилу којим управљају исте спусте и омогуће им да уђу у возило.

Да сумирам – возни парк градског превозника сада је много бољи, али за здраве људе. Онима који нису здрави или су у годинама и даље није лако да га користе.

Бојан Комазец