Величина једноставности Северина Бијелића

Том Сојер у београдском издању, поглавица дружине клинаца са Сењака. Капитен тима ако се игра фудбал, предводник у походу на туђе воћњаке, први који ће још у марту скочити у Саву да би се последњи купао у реци негде уочи децембарских мразева… Управо то је у младости био драмски уметник Северин Бијелић (Београд, 10. фебруар 1921. – Вела Лука, 28. јул 1972). На овог мага глуме и спорта подсетиће изложба „Северин Бијелић: величина једноставности”, отворена вечерас у Музеју Народног позоришта у Београду. Аутор поставке је Драган Стевовић.

Северин Бијелић био је син Крајишника Јована Бијелића, сликара и сценографа Народног позоришта у Београду, од кога је наследио снажну грађу и уметнички дар, од мајке Пољакиње љубав према спорту. Добије тако, бележе хроничари, Сева, како су га звали, за Божић нове панталоне, дугачке. Сви из краја су му завидели, јер је једини он имао такве. Ипак, једне вечери дохвати Севе маказе и од дугих панталона направи кратке да се не би разликовао од другова.

У Београду је положио малу матуру и завршио двогодишњу приватну трговачку школу, 1939. за време окупације био је чиновник у градској општини и бавио се глумом у Академском позоришту и позоришту „Србозар”. После рата играо је у јагодинском Градском позоришту и у Црногорском народном позоришту на Цетињу. Потом је похађао Драмски студио Народног позоришта у Београду и постао члан Народног позоришта у Панчеву, где се задржао три године. У Народном позоришту у Београду дебитује с краја новембра 1946. улогама Гаврана, Вране и Сове у комаду „Дружина јунака” Бранка Ћопића.

Члан националног театра постаје 1950. године и остаје све до смрти. Његов таленат изузетно савременог сензибилитета нарочито је долазио до изражаја у карактерним улогама, посебно доброћудних, благородних, хуманих ликова. Иако се са успехом опробао у свим жанровима, највећа уметничка достигнућа је постигао у комедијама, и то домаћим. У комадима Бранислава Нушића огледао се као: Јеротије Пантић („Сумњиво лице”), Мика („Аналфабета”), Риста Тодоровић и Сава Мишић („Госпођа министарка”), Јовица Јерковић и Секулић („Народни посланик”). У делима Јована Стерије Поповића блистао је као: Срета („Зла жена”), Мита („Лажа и паралажа”), Сељак („Волшебни магарац”). У комедијама других домаћих аутора, био је Ђоле, Живан, Лешандро Скочипрдало, Инкиостро… Чудно је учио улоге, не из умноженог текста, већ из свеске у коју је исписивао улогу крупним рукописом. Томе је додавао своје примедбе, забелешке после сваке пробе. У свему је био једноставна, није волео фразе, нити трпео „причам ти причу”…

Ништа мање успеха Северин Бијелић није имао у спорту. Као дечак истицао се као одличан пливач, да би у младости био државни вишеструки репрезентативац. Бранио је гол омладинске фудбалске репрезентације Београда у Букурешту, био голман прволигашког БАСК-а и Црвене звезде, чији је био један од оснивача, играо за Партизан. И у скијању и клизању је био мајстор, добро је бацао куглу, био вешт тенисер… И његова сестра Дубравка Бијелић била је успешна пливачица, завршила је у логору Бањица и стрељана је 1944. године.

Волео је јединствени Северин Бијелић да чита „Политику” која је о њену писала од његових почетака, волео је своју породицу, сунце и море где је и умро у смирај једног дана. У Велој Луци, на Корчули, када су га испраћали, цело ово рибарско место окупило се да га испрати…