Мора ли пензионер да дође на шалтер банке

Пре неколико дана говорни аутомат ми је упутио позив да се лично појавим на шалтеру Банке Поштанска штедионица, што се десило и пре неколико година. Претходни пут сам користила такси, јер другу могућност за превоз немам. Показала сам своја документа и потписала где треба да бих могла без прекида да наставим да примам пензију. Међутим, сада сам тешко покретна и нисам у стању да исту процедуру поновим.

Звала сам кол центар и особу с којом сам разговарала обавестила сам о свом проблему. Питала сам да ли можемо све да решимо телефоном или да неко из банке дође код мене, ако то већ тако мора. Добила сам обавештење да једино могу да ангажујем теренску службу нотара, која се папрено плаћа.

У модерно доба, када се и највећи послови обављају онлајн, банка тражи да непокретни клијенти, пензионери, дођу лично у пословницу. Зашто је то потребно? Може ли другачије? Сматрам то врхунцем непословности.

Скрећем пажњу на то да мој супруг, који прима пензију преко друге банке, никада није добио такав позив. Према томе, сигурно не постоји законски норматив да Банка Поштанска штедионица тако нешто захтева од својих клијената.

Чак и ако постоји законска потреба да се таква врста личне идентификације обави, зашто то не могу да обаве поштар или курир који ми ионако свакодневно доносе препоручена писма, пакете, као и уговоре који захтевају личну идентификацију и потпис?

У сваком случају, сматрам да је недопустиво да било која банка од старих, инвалида или непокретних клијената захтева долазак „на ноге” и личну идентификацију. То је апсолутна дискриминација.

Мирјана Илић,

Нови Београд