Mora li penzioner da dođe na šalter banke

Pre nekoliko dana govorni automat mi je uputio poziv da se lično pojavim na šalteru Banke Poštanska štedionica, što se desilo i pre nekoliko godina. Prethodni put sam koristila taksi, jer drugu mogućnost za prevoz nemam. Pokazala sam svoja dokumenta i potpisala gde treba da bih mogla bez prekida da nastavim da primam penziju. Međutim, sada sam teško pokretna i nisam u stanju da istu proceduru ponovim.

Zvala sam kol centar i osobu s kojom sam razgovarala obavestila sam o svom problemu. Pitala sam da li možemo sve da rešimo telefonom ili da neko iz banke dođe kod mene, ako to već tako mora. Dobila sam obaveštenje da jedino mogu da angažujem terensku službu notara, koja se papreno plaća.

U moderno doba, kada se i najveći poslovi obavljaju onlajn, banka traži da nepokretni klijenti, penzioneri, dođu lično u poslovnicu. Zašto je to potrebno? Može li drugačije? Smatram to vrhuncem neposlovnosti.

Skrećem pažnju na to da moj suprug, koji prima penziju preko druge banke, nikada nije dobio takav poziv. Prema tome, sigurno ne postoji zakonski normativ da Banka Poštanska štedionica tako nešto zahteva od svojih klijenata.

Čak i ako postoji zakonska potreba da se takva vrsta lične identifikacije obavi, zašto to ne mogu da obave poštar ili kurir koji mi ionako svakodnevno donose preporučena pisma, pakete, kao i ugovore koji zahtevaju ličnu identifikaciju i potpis?

U svakom slučaju, smatram da je nedopustivo da bilo koja banka od starih, invalida ili nepokretnih klijenata zahteva dolazak „na noge” i ličnu identifikaciju. To je apsolutna diskriminacija.

Mirjana Ilić,

Novi Beograd