Ни баба ни девојка

Када је „Индијана Џонс” васкрснуо, није хтела да заостаје ни „Мумија” па се, брже-боље, створила пред биоскопским аудиторијумом широм планете. Уосталом, овај филмски серијал је и зачет крајем деведесетих година, када се Холивуду чинило да су Спилберг и Лукас заувек пензионисали свог јунака, те је насталу празнину ваљало попунити сурогатом који би задовољио потражњу гледалаца за жанром авантуристичког филма, зачињеног акцијом, мистиком, хумором и научном фантастиком.

 „Мумија” (1990) и „Повратак мумије” (2001) под редитељском палицом Стивена Сомерса, иако су добрим делом представљали ништа друго до дрску копи-пест варијанту „Индијане Џонса”, сасвим су солидно обавили своју „заменичку” мисију. Рођен је нови јунак – Рик О’Конел (Брендан Фрејжер), археолог-истраживач „а ла Индијана”, који је због свог повремено збланутог погледа и ушепртљаности у акцији многе наводио и на помисао да „Мумија” није ништа друго до пародија на „Индијану Џонса”.

Овакве помисли дефинитивно су се распршиле појавом трећег наставка – „Мумија: Гробница Змаја императора” – који уместо Сомерса као редитељ потписује Роб Коен. Како су пресушиле све могућности евентуалног поновног „чепркања” по египатским пирамидама и гробницама у којима је Рик О’Конел проводио време у прва два филма, продуцентско-сценаристички тимови одлучили су се да поведу серијал у другом правцу. Из Африке „случај” се сели у Азију, тачније у Кинум у којој је главном јунаку намењена борба против мумије ускрслог кинеског императора (Џет Ли) и његове глинене војске, у епској авантури која гледаоце води кроз древне катакомбе, пустињу, улице послератног Шангаја (радња је смештена у 1946), све до високих Хималаја...  

Да је Роб Коен мање радио компјутерима а више камером, да новоуведени лик О’Конеловог сина Алекса (Лук Форд) физички не изгледа знатно старије од оца и да, у глобалу, глумци нису толико малокрвни а акције неинвентивно клишеизиране, да читав пројекат није замишљен да буде пред конзументима – гле случајности (!) – тик пред, и читавим током Олимпијских игара у Кини, ово би био блокбастер за поштовање. Наравно, и да баба има све зубе била би девојка. Но, Коенов филм није ни једно ни друго (ни баба ни девојка), већ искључиво двочасовна јурњава за компјутерски генерисаним злим кинеским императором чија је жеља да влада светом после миленијума проведених у гробници постала још већа.

Чињеница је да у „Гробници Змаја императора” има неколико одлично снимљених сцена, попут двобоја мачевима између чаробнице Ци Јуан и Змаја императора, у атрактивној изведби великих азијских борилачких звезда и честих филмских партнера Мишел Јо и Џета Лија. Или, сцена кључне борбе, када император у Одаји темеља подземног храма покушава да оживи своју глинену војску. Чак и сцена јурњаве по шангајским улицама када се, попут Бена Хура, император вози у својим кочијама...

Све у свему, од овог издања „Мумије” не очекујте ништа друго технолошки ватромет и стереотипе на тему опасности од убрзаног економског напретка Кинеза и демократичности, правдољубивости и храбрости Американаца који, успут, демонстрирају своју, ваљда рођењем стечену, надмоћ. Зато је излишно питање ко је на крају филма победио. Амери, зна се.