Ni baba ni devojka

Kada je „Indijana Džons” vaskrsnuo, nije htela da zaostaje ni „Mumija” pa se, brže-bolje, stvorila pred bioskopskim auditorijumom širom planete. Uostalom, ovaj filmski serijal je i začet krajem devedesetih godina, kada se Holivudu činilo da su Spilberg i Lukas zauvek penzionisali svog junaka, te je nastalu prazninu valjalo popuniti surogatom koji bi zadovoljio potražnju gledalaca za žanrom avanturističkog filma, začinjenog akcijom, mistikom, humorom i naučnom fantastikom.

 „Mumija” (1990) i „Povratak mumije” (2001) pod rediteljskom palicom Stivena Somersa, iako su dobrim delom predstavljali ništa drugo do drsku kopi-pest varijantu „Indijane Džonsa”, sasvim su solidno obavili svoju „zameničku” misiju. Rođen je novi junak – Rik O’Konel (Brendan Frejžer), arheolog-istraživač „a la Indijana”, koji je zbog svog povremeno zblanutog pogleda i ušeprtljanosti u akciji mnoge navodio i na pomisao da „Mumija” nije ništa drugo do parodija na „Indijanu Džonsa”.

Ovakve pomisli definitivno su se raspršile pojavom trećeg nastavka – „Mumija: Grobnica Zmaja imperatora” – koji umesto Somersa kao reditelj potpisuje Rob Koen. Kako su presušile sve mogućnosti eventualnog ponovnog „čeprkanja” po egipatskim piramidama i grobnicama u kojima je Rik O’Konel provodio vreme u prva dva filma, producentsko-scenaristički timovi odlučili su se da povedu serijal u drugom pravcu. Iz Afrike „slučaj” se seli u Aziju, tačnije u Kinum u kojoj je glavnom junaku namenjena borba protiv mumije uskrslog kineskog imperatora (Džet Li) i njegove glinene vojske, u epskoj avanturi koja gledaoce vodi kroz drevne katakombe, pustinju, ulice posleratnog Šangaja (radnja je smeštena u 1946), sve do visokih Himalaja...  

Da je Rob Koen manje radio kompjuterima a više kamerom, da novouvedeni lik O’Konelovog sina Aleksa (Luk Ford) fizički ne izgleda znatno starije od oca i da, u globalu, glumci nisu toliko malokrvni a akcije neinventivno klišeizirane, da čitav projekat nije zamišljen da bude pred konzumentima – gle slučajnosti (!) – tik pred, i čitavim tokom Olimpijskih igara u Kini, ovo bi bio blokbaster za poštovanje. Naravno, i da baba ima sve zube bila bi devojka. No, Koenov film nije ni jedno ni drugo (ni baba ni devojka), već isključivo dvočasovna jurnjava za kompjuterski generisanim zlim kineskim imperatorom čija je želja da vlada svetom posle milenijuma provedenih u grobnici postala još veća.

Činjenica je da u „Grobnici Zmaja imperatora” ima nekoliko odlično snimljenih scena, poput dvoboja mačevima između čarobnice Ci Juan i Zmaja imperatora, u atraktivnoj izvedbi velikih azijskih borilačkih zvezda i čestih filmskih partnera Mišel Jo i Džeta Lija. Ili, scena ključne borbe, kada imperator u Odaji temelja podzemnog hrama pokušava da oživi svoju glinenu vojsku. Čak i scena jurnjave po šangajskim ulicama kada se, poput Bena Hura, imperator vozi u svojim kočijama...

Sve u svemu, od ovog izdanja „Mumije” ne očekujte ništa drugo tehnološki vatromet i stereotipe na temu opasnosti od ubrzanog ekonomskog napretka Kineza i demokratičnosti, pravdoljubivosti i hrabrosti Amerikanaca koji, usput, demonstriraju svoju, valjda rođenjem stečenu, nadmoć. Zato je izlišno pitanje ko je na kraju filma pobedio. Ameri, zna se.