Див­чи­бар­ска све­ти­ња

Пре­по­зна­тљи­во­сти Див­чи­ба­ра, као јед­ног од нај­по­се­ће­ни­јих цен­та­ра пла­нин­ског ту­ри­зма у Ср­би­ји, на по­се­бан на­чин до­при­но­си цр­ква по­све­ће­на Све­том Пан­те­леј­мо­ну, ко­ја се на­ла­зи у цен­тру овог ту­ри­стич­ког ме­ста. По­зна­то је да на Див­чи­ба­ра­ма ду­го ни­је би­ло цр­кве, иако се ста­нов­ни­штво окол­них се­ла оку­пља­ло на лет­њем ва­ша­ру, на ме­сту да­на­шњег са­крал­ног објек­та. По­сле осни­ва­ња Здрав­стве­ног дру­штва Див­чи­ба­ре 1926. го­ди­не, про­то­је­реј Ми­лан Трип­ко­вић, ко­ји је из­ве­сно вре­ме био у слу­жби вла­ди­ке Ме­лен­ти­ја Ву­ји­ћа, пла­ни­рао је из­град­њу цр­кве, сма­тра­ју­ћи да се мо­ра во­ди­ти ра­чу­на о ду­хов­ном жи­во­ту ста­нов­ни­штва Ма­ље­на и Див­чи­ба­ра. Дру­ги свет­ски рат је пре­ки­нуо ак­ци­је, а на Див­чи­ба­ра­ма, где је до 1940. го­ди­не би­ло ви­ше од хи­ља­ду ле­жа­је­ва на­ме­ње­них ту­ри­сти­ма, са­чу­ва­не су са­мо 23 по­сте­ље, ре­ги­стро­ва­не 1947. го­ди­не.

Пра­ва на­ме­ра да се на Див­чи­ба­ра­ма из­гра­ди цр­ква об­и­сти­ни­ла се 9. ав­гу­ста 1995. го­ди­не, на дан Све­тог Пан­те­леј­мо­на. Та­да је осве­шта­на ло­ка­ци­ја у при­о­ба­љу ма­ло­вод­ног по­то­ка Жу­јан, из­ме­ђу две че­сме пла­нин­ске пит­ке во­де, и на њу је по­ста­вљен крст. Ле­по­ту по­ло­жа­ја, у цен­тру Див­чи­ба­ра, упот­пу­њу­ју ви­со­ка ста­бла бо­ра и бре­зе. Ра­до­ви на по­ста­вља­њу те­ме­ља по­че­ли су у про­ле­ће 1996. го­ди­не. У по­моћ гра­ди­те­љи­ма при­те­кли су уче­ни­ци и на­став­ни­ци Бо­го­сло­ви­је „Све­та Три Је­рар­ха”, про­те­ра­ни из ма­на­сти­ра Кр­ка у Дал­ма­ци­ји, ко­ји су у вре­ме из­град­ње цр­кве жи­ве­ли и учи­ли у од­ма­ра­ли­шту Кру­шик на Див­чи­ба­ра­ма.

Склад­но гра­ђе­ну цр­кву про­јек­то­вао је ар­хи­тек­та Ти­хо­мир Дра­жић из Ва­ље­ва. Под­се­ћа на цр­кве брв­на­ре, ка­квих у за­пад­ној Ср­би­ји има на ви­ше ме­ста. На ју­жној фа­са­ди је спо­мен-пло­ча с име­ни­ма кти­то­ра и до­бро­тво­ра, а на се­вер­ној та­бла с име­ни­ма по­руч­ни­ка Жељ­ка Са­ви­чи­ћа и Си­ни­ше Ра­ди­ћа, по­ги­ну­лим у НА­ТО агре­си­ји, кад је цр­ква гра­ђе­на. Зи­да­на од би­гра, сво­јом фа­са­дом чи­ни про­стор при­влач­ним. Ра­до­ве је из­ве­ла гра­ђе­вин­ска фир­ма „Ја­бла­ник” из Ва­ље­ва. Кров је по­кри­вен цре­пом, с ку­по­лом од ба­кар­ног ли­ма. Цр­ква, за­јед­но са зво­ни­ком, цр­кве­ним до­мом, про­дав­ни­цом су­ве­ни­ра, све­ћа, књи­га и ре­ли­кви­ја, и дво­ри­штем пу­ним не­го­ва­ног зе­ле­ни­ла, с клу­па­ма за пре­дах и два др­ве­на мо­ста с над­стре­шни­ца­ма, ко­је је про­јек­то­вао Ти­хо­мир Дра­жић, до­бро је укло­пље­на у про­стор. Зи­да­на је та­ко да мо­же одо­ле­ти хлад­ним и сне­го­ви­тим пла­нин­ским зи­ма­ма.

Див­чи­бар­ска све­ти­ња је скром­них ди­мен­зи­ја. Има по­кри­ве­ну при­пра­ту с по­лу­кру­жним под­зи­дом и др­ве­ним кро­вом, на­ос, по­лу­кри­жно уду­бље­ње иза цен­трал­ног де­ла на­о­са, ол­тар­ски про­стор и хор­ску га­ле­ри­ју. Кров је на две во­де и, као и стре­хе, по­кри­вен је цре­пом. Уну­тра­шњост је бо­га­та фре­ска­ма, ико­на­ма и цр­кве­ним ре­ли­кви­ја­ма. Ис­ти­чу се тро­но­ви Све­те Пет­ке и Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког. Ико­но­стас је из­ра­дио Љу­бен Ма­рић из Бо­га­ти­ћа, се­ла 11 ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ног од Ва­ље­ва, а ико­не на ње­му Ра­де Са­рић из Бе­о­гра­да. Ова два вр­сна мај­сто­ра, умет­ни­ка, из­ра­ди­ла су и по­себ­не тро­но­ве у ко­ји­ма се чу­ва­ју мо­шти Све­те Пет­ке, Све­тог Ва­си­ли­ја и Све­тог Ни­ко­ла­ја Жич­ког, ко­ји су ве­о­ма по­што­ва­ни у Ср­би­ји.

Цр­кву Све­тог Пан­те­леј­мо­на осве­штао је 9. ав­гу­ста 2001. го­ди­не, на дан цр­кве­не сла­ве, епи­скоп ша­бач­ко-ва­љев­ски, не­дав­но пре­ми­ну­ли го­спо­дин Ла­врен­ти­је. Пр­ва ли­тур­ги­ја одр­жа­на је де­сет да­на ка­сни­је. Крај цр­кве се сва­ке го­ди­не по­чет­ком ав­гу­ста одр­жа­ва­ју од­го­ва­ра­ју­ће све­ча­но­сти, кул­тур­не и про­свет­не ма­ни­фе­ста­ци­је, ка­да се оку­пља­ју ту­ри­сти и ме­шта­ни окол­них се­о­ских на­се­ља, јер је то вре­ме тра­ди­ци­о­нал­ног на­род­ног ва­ша­ра.

Склад­но гра­ђе­на, уред­но одр­жа­ва­на и увек до­бро по­се­ће­на див­чи­бар­ска Цр­ква Све­тог Пан­те­леј­мо­на, увек отво­ре­на за до­бро­на­мер­не љу­де, сво­је­вр­сна је зна­ме­ни­тост Див­чи­ба­ра и Ма­ље­на, ту­ри­стич­ки све по­се­ће­ни­јег пла­нин­ског про­сто­ра за­пад­не Ср­би­је.

Сте­ван М. Стан­ко­вић,

про­фе­сор