Некад марксисти, сада либерали

Стање моралне свести огледало је целине друштвених прилика. Феномен морала није епифеномен друштвеног живота, састојак идејне „надградње”. Он припада сржи тог живота. Универзалне вредности имају улогу светионика ка коме би се морало кретати друштво да би се могло квалификовати као добро. Неће бити да је случајно што се обнавља она рационализација моралног одроњавања према којој се „интереси порока” могу „мобилисати на страни врлине”. Такође, није случајно ни привремено то што се социјална правда налази на првом месту пожељних вредности грађана многих земаља обрнутог прелазног периода – оног из реалсоцијализма у капитализам првобитне акумулације богатства, у коме нови „барони разбојници” „прождиру” и фабрике и људе, и будућност многих поколења.

У првом плану анализе „подлоге” моралног стања друштва морале би се наћи природа, дубина и последице социјалних неједнакости, као и спрега картела домаће и стране економске и политичке моћи, поготово у друштвима тог новог прелазног периода. Својом логиком, он производи мноштво „транзиторних” интелектуалаца, људи крајње флуидног идентитета, подобних за сва времена и све режиме. „Армије” полупримитивних, идеолошки борнираних и искључивих марксиста замењене су мноштвом истих таквих „либерала”. При том се под маском либерализма јавља ауторитарна реконквиста. Јер поново је на делу вишецентрично, ауторитарно запоседање политичко-социјалног простора, синтеза „демократуре”, беде и „врлине”, лествица вредности у којој доминира грабеж за привилегијама и влашћу. Све се то спаја с претензијом већине партијских вођа на апсолутну исправност и неприкосновеност својих директива по обрасцу најтврђег бољшевизма.

Тако се показује да смо далеко од укидања (у хегеловском смислу) блиске прошлости, да се историја не може „прескакати” већ само великим и умним напорима превазилазити, у комбинацији отпора свему наказном и свирепом и јасне свести о томе како изаћи из оба модела прошлости: реалсоцијалистичког и неолибералног, с тим што овај други модел претендује на планетарно важење и на то да је врхунац историје.

Суштинска је међусобна условљеност између „имати”, „немати” и „бити”. Ситуације означене тим категоријама не могу се свести на класне неједнакости, ма колико оне биле оштре и неправедне. Тичу се целине егзистенцијалног положаја. Када је реч о оправданости великог богатства, морално мерило је у питању – „како су га стекли”. А када је реч о политичким управљачима, главни критеријум је у питањима: „у чијем интересу они раде”, „може ли им се веровати” и „јесу ли склони злоупотреби власти”. Ова питања суштински задиру у темеље постојећег и сваког другог система. У њима је садржано оно зрно моралитета које полази од вредности поштења и честитости, те према тим вредностима мери ваљаност конкретног друштвеног уређења.

Поразна је чињеница за земље као што је Србија да нису усамљена самоубиства услед губитка запослења и социјалног безнађа, да људи умиру због беде, глади, немања елементарних средстава за лечење. Држати се по страни од таквих догађаја, третирати их као нешто неизбежно јер наводно „сваки прелаз у нови систем” тражи жртве – чист је цинизам. „Велика етика” која их заобилази као нешто ефемерно у односу на „епохална кретања” – заправо је груба обмана. Наравно, све то не значи да се иједног тренутка смеју заборавити битна својства и последице стаљинистичке страховладе у различитим њеним видовима, као и свих сличних система у прошлом веку и на почетку садашњег.

Али данас када се срушио систем реалсоцијализма, а настаје други који је, у целини гледано, дубоко неправедан, интелектуалци не би смели бити најамници богатства и политичке моћи, што веома често јесу, или се бавити само описивањем стања ствари. Дужност им је да се, сем коректне анализе својих друштава и света уопште, критичком мишљу, по чијим принципима живе, залажу за неопходност алтернативних историјских путева ка макар нешто бољем друштву.

При томе је неопходно да се критички претресе оно идеологизовано и претерано политизовано ангажовање, својеврсна религија ангажованости која је била карактеристична за један интелектуални покрет и „атмосферу” Западне Европе срединомпрошлог века, чему је Сартр давао белег.

Услед свега тога се у веома заоштреном виду јављају питања: какво је ангажовање интелектуалаца неопходно у садашњем историјском тренутку, на којим основама и како да се у свету као целини и друштвима у којима живе супротстављају масовној, системом узрокованој патњи, као и злу, чији је најстрашнији облик међуљудско крвопролиће?

И реалсоцијализам и неолиберални капитализам из своје природе рађају властите поразе. Први је већ поражен највише стога што није омогућио ефикасну економију и што није отворио простор за неопходне политичке слободе. Други доживљава поразе јер је довео до первертиране ефикасности економије у којој новац потчињава целокупну човекову егзистенцију, као и зато што производи непрекидни јаз између богатства и беде, а ову, с ретким изузецима, шири у светским размерама.

Када је реч о дугорочној стратегији алтернативних промена, она може израстати из синтезе оног најбољег у достигнућима светског социјализма, либерализма, као и целокупног цивилизацијског наслеђа, укључујући хуманистичке садржаје религија, делатности најширих покрета отпора свему што је наказно и понижавајуће у постојећим системима. То би била еволутивна, што значи некрвава револуција, неопходна не само друштвима у „транзицији” него и свету у целости.

А смисао позива интелектуалаца је у теоријском заснивању те револуције и залагању да она постане начин живота. Она је вредност по себи – чак и да не успе, услед премоћи њој супротстављених сила, што је сасвим могуће. Али тај евентуални неуспех не би био њен историјски пораз, нити доказ да није оправдана.

социолог, професор универзитета