„Повратак” Светог Саве у Акру

„Годинама сам безуспешно тражио светосавску задужбину, Цркву Светог Георгија, скривену у лавиринту градских медитеранских улица Акре, у којима живи арапско муслиманско становништво које појма нема о православним црквама. Када сам је, коначно, нашао – увек је била закључана, забрављена, са решеткама на прозорима и вратима, а арапски суседи нису знали (или нису хтели) да кажу ни код кога се кључ налази...”

Овако је Душан Михалек, туристички водич у Израелу, пре 13 година писао о свом трагању за црквом у граду на северу земље, коју је већ при првом доласку у Свету земљу, 1229. године, Растко Немањић откупио од Ђеновљана. Цркву је, као метох, поклонио манастиру Светог Саве Освећеног (по којем је најмлађи син Стефана Немање узео монашко име), а у њој се последњи пут помолио пред последњи одлазак из Свете земље 1235. године. Наш Свети Сава је тада други пут био на ходочашћу, а на повратку кући упокојио се у Трнову.

Душан Михалек, иначе музиколог из Новог Сада, у југословенском делу свог живота, а последњих тридесетак година израелски држављанин са лиценцом  туристичког водича, данас често води туристе из Србије у Цркву Светог Ђорђа у Акри (граду знаном и под именом Ако), а за „Политику” каже да је посећују и црквене групе које долазе са свештеницима, као и високи црквени достојанственици. Из његове приче о потрази за овом светињом многи су први пут сазнали да ова црква постоји.

Тако је Михалек у априлу 2010. написао како је два и по месеца раније, 27. јануара, на Светога Саву, са супругом Златом и пријатељима из Београда (које је у причи назвао Нена и Таса, јер они нису желели публицитет) стигао у Акру, дошао до цркве и овог пута на зидинама иза ње опазио једна одшкринута врата. Следи његов опис, како и данас мисли, чудесног догађаја:

„Ушао сам унутра и схватио да је то манастир, а степеништем се управо спуштао један млади грчки монах. Објаснио сам му да смо из Србије (на шта нас је он изљубио), да је данас дан Светог Саве чија је ово некад црква била, да се овде Свети Сава последњи пут помолио пре равно 775 година. Рекао нам је да је он игуман и да иде да пита једног старог монаха, па ће да нам отвори цркву. Ускоро се вратио раздраган, са кључевима цркве, објаснивши нам да је и стари монах потврдио да је чуо да је то некада била српска црква. Са сузама у очима ушли смо на Савиндан, 775 година после Светог Саве, у његову цркву, у којој није било никаквог његовог обележја. Нена се, међутим, сетила да на привеску око врата има лик Светог Саве. Скинула га је и дала игуману Филотеју, а он га је пољубио и одмах однео у олтар.”

Случај је хтео да месец дана касније стигне код Нене и Тасе у Београд, на Врачар. „Тамо ме је дочекало велико изненађење. Они су у међувремену дали мајстору иконописа Душану Ракинцу, из иконописне радионице Петра Билића, да напише прекрасну икону Светог Саве, и замолили ме да је однесем у цркву у Ако.

Целе те ноћи нисам спавао. Ухватила ме је нека бојазан, недоумица. Ко сам ја – размишљао сам – да унесем ту икону на то свето место... То, ваљда, треба да уради патријарх, или председник Србије... Треба, ваљда, организовати неку церемонију... Међутим, Нена и Таса су ме молили да не предузимам ништа него да једноставно предам игуману Филотеју, да се Свети Сава врати у своју цркву. Они су скромни људи, нису никакви ’тајкуни’, нити новопечени богаташи, они су божји верници који раде свој посао књиговође и ветеринара. Нису дали чак ни да им се име упише на полеђини иконе”, писао је Михалек, откривши и да је тада схватио да богоугодна дела чине обични, мали људи, да на њима „свет и светиња почивају”.

И онда је по повратку у Израел у априлу, са пријатељима из Панчева, који су у Свету земљу стигли да се моле за покој души своје преминуле ћеркице, однео икону у Акру. „Са игуманом Филотејем унели смо је у цркву, певајући химну Светом Сави. Ускликнимо, с љубављу, светитељу Сави!”, завршио је своју причу Душан Михалек, а многи од оних који су је прочитали пожелели су да посете Савину цркву у Акри.

После тог текста, прича нам Михалек, годинама је (све до двогодишње паузе због пандемије ковида 19) доводио бројне групе, а туристи су размењивали информације, писали своје путописе, и прича о Цркви Светог Ђорђа у Акри се надалеко прочула. И тиме су трагови Немањића у Светој земљи, о којима се последњих година у Србији више поклања пажња, постали још видљивији.

А онај млади игуман Филотеј? Сада је архимандрит. Још је у Цркви Светог Ђорђа, прошле недеље је дочекао тамо Душана Михалека, а проноси се глас да би могао да буде наследник садашњег јерусалимског патријарха.