„Povratak” Svetog Save u Akru

„Godinama sam bezuspešno tražio svetosavsku zadužbinu, Crkvu Svetog Georgija, skrivenu u lavirintu gradskih mediteranskih ulica Akre, u kojima živi arapsko muslimansko stanovništvo koje pojma nema o pravoslavnim crkvama. Kada sam je, konačno, našao – uvek je bila zaključana, zabravljena, sa rešetkama na prozorima i vratima, a arapski susedi nisu znali (ili nisu hteli) da kažu ni kod koga se ključ nalazi...”

Ovako je Dušan Mihalek, turistički vodič u Izraelu, pre 13 godina pisao o svom traganju za crkvom u gradu na severu zemlje, koju je već pri prvom dolasku u Svetu zemlju, 1229. godine, Rastko Nemanjić otkupio od Đenovljana. Crkvu je, kao metoh, poklonio manastiru Svetog Save Osvećenog (po kojem je najmlađi sin Stefana Nemanje uzeo monaško ime), a u njoj se poslednji put pomolio pred poslednji odlazak iz Svete zemlje 1235. godine. Naš Sveti Sava je tada drugi put bio na hodočašću, a na povratku kući upokojio se u Trnovu.

Dušan Mihalek, inače muzikolog iz Novog Sada, u jugoslovenskom delu svog života, a poslednjih tridesetak godina izraelski državljanin sa licencom  turističkog vodiča, danas često vodi turiste iz Srbije u Crkvu Svetog Đorđa u Akri (gradu znanom i pod imenom Ako), a za „Politiku” kaže da je posećuju i crkvene grupe koje dolaze sa sveštenicima, kao i visoki crkveni dostojanstvenici. Iz njegove priče o potrazi za ovom svetinjom mnogi su prvi put saznali da ova crkva postoji.

Tako je Mihalek u aprilu 2010. napisao kako je dva i po meseca ranije, 27. januara, na Svetoga Savu, sa suprugom Zlatom i prijateljima iz Beograda (koje je u priči nazvao Nena i Tasa, jer oni nisu želeli publicitet) stigao u Akru, došao do crkve i ovog puta na zidinama iza nje opazio jedna odškrinuta vrata. Sledi njegov opis, kako i danas misli, čudesnog događaja:

„Ušao sam unutra i shvatio da je to manastir, a stepeništem se upravo spuštao jedan mladi grčki monah. Objasnio sam mu da smo iz Srbije (na šta nas je on izljubio), da je danas dan Svetog Save čija je ovo nekad crkva bila, da se ovde Sveti Sava poslednji put pomolio pre ravno 775 godina. Rekao nam je da je on iguman i da ide da pita jednog starog monaha, pa će da nam otvori crkvu. Uskoro se vratio razdragan, sa ključevima crkve, objasnivši nam da je i stari monah potvrdio da je čuo da je to nekada bila srpska crkva. Sa suzama u očima ušli smo na Savindan, 775 godina posle Svetog Save, u njegovu crkvu, u kojoj nije bilo nikakvog njegovog obeležja. Nena se, međutim, setila da na privesku oko vrata ima lik Svetog Save. Skinula ga je i dala igumanu Filoteju, a on ga je poljubio i odmah odneo u oltar.”

Slučaj je hteo da mesec dana kasnije stigne kod Nene i Tase u Beograd, na Vračar. „Tamo me je dočekalo veliko iznenađenje. Oni su u međuvremenu dali majstoru ikonopisa Dušanu Rakincu, iz ikonopisne radionice Petra Bilića, da napiše prekrasnu ikonu Svetog Save, i zamolili me da je odnesem u crkvu u Ako.

Cele te noći nisam spavao. Uhvatila me je neka bojazan, nedoumica. Ko sam ja – razmišljao sam – da unesem tu ikonu na to sveto mesto... To, valjda, treba da uradi patrijarh, ili predsednik Srbije... Treba, valjda, organizovati neku ceremoniju... Međutim, Nena i Tasa su me molili da ne preduzimam ništa nego da jednostavno predam igumanu Filoteju, da se Sveti Sava vrati u svoju crkvu. Oni su skromni ljudi, nisu nikakvi ’tajkuni’, niti novopečeni bogataši, oni su božji vernici koji rade svoj posao knjigovođe i veterinara. Nisu dali čak ni da im se ime upiše na poleđini ikone”, pisao je Mihalek, otkrivši i da je tada shvatio da bogougodna dela čine obični, mali ljudi, da na njima „svet i svetinja počivaju”.

I onda je po povratku u Izrael u aprilu, sa prijateljima iz Pančeva, koji su u Svetu zemlju stigli da se mole za pokoj duši svoje preminule ćerkice, odneo ikonu u Akru. „Sa igumanom Filotejem uneli smo je u crkvu, pevajući himnu Svetom Savi. Uskliknimo, s ljubavlju, svetitelju Savi!”, završio je svoju priču Dušan Mihalek, a mnogi od onih koji su je pročitali poželeli su da posete Savinu crkvu u Akri.

Posle tog teksta, priča nam Mihalek, godinama je (sve do dvogodišnje pauze zbog pandemije kovida 19) dovodio brojne grupe, a turisti su razmenjivali informacije, pisali svoje putopise, i priča o Crkvi Svetog Đorđa u Akri se nadaleko pročula. I time su tragovi Nemanjića u Svetoj zemlji, o kojima se poslednjih godina u Srbiji više poklanja pažnja, postali još vidljiviji.

A onaj mladi iguman Filotej? Sada je arhimandrit. Još je u Crkvi Svetog Đorđa, prošle nedelje je dočekao tamo Dušana Mihaleka, a pronosi se glas da bi mogao da bude naslednik sadašnjeg jerusalimskog patrijarha.