Горану Петровићу уручен „Београдски победник”

Књижевну награду „Београдски победник” јуче је у Библиотеци града Београда Горану Петровићу уручила Јасмина Нинков, директорка ове институције културе, за роман „Папир са воденим знаком”, у издању „Лагуне”. Ово признање састоји се од статуе „Београдског победника”, која је рад академског вајара Зорана Кузмановића, дипломе и новчаног износа од 10.000 eвра у динарској противвредности.

О награђеној књизи говорио је проф. др Предраг Петровић, председник жирија, који је одлучивао о добитнику, истакавши да се „Папир са воденим знаком” Горана Петровића издвојио својим поетичким и стилским особеностима и да је аутор, одлучивши да радњу романа смести у ренесансу, надовезујући се на своја приповедачка опредељења, успео да активира жанровске и смисаоне обрасце који су били заступљени управо у овој уметничкој епохи: гротеску, бурлеску, параболу као и бокачовску ласцивност. Такође, проф. др Петровић је запазио да иако је прича смештена у доба ренесансе, она се може читати као алегорија и дијалог са нашим временом, а да је овај роман јединствен, не само у нашој књижевности, по томе што је његов главни јунак управо папир. Тако је аутор поставио питања о проблему стваралаштва, цензуре и аутоцензуре, о томе шта се пише и шта све хартија може да истрпи, закључивши да хлеб и рукопис истоме служе – душевној храни. Према Петровићевим речима, и сам описани процес стварања папира, од остатака нечијих живота, отвара приче о судбинама различитих јунака, које увелико превазилазе епоху ренесансе у Италији.

– Налик на једног од ликова, уметника витража, који искрвари да би углавио последњи део свог мозаика, тако се слажу свет и визија „Папира са воденим знаком” – рекао је проф. др Предраг Петровић.

О потреби за причом и приповедањем говорио је затим лауреат Горан Петровић, инспирисан књижевном вечери коју је имао у библиотеци у Кучеву, у предворју Хомоља, посетивши и живописну пећину Равништарку. Ходећи тим опасним и склиским тереном, и следећи своје љубазне водиче, стално је имао на уму феномен приповедања, а гледајући сталактите и сталагмите, сличан својим јунацима ствараоцима у ренесанси, постављао је себи питања о томе шта би и ова пећина била без приче о њој.