Тридесет на једнога

Мирослава Радића, који је у време напада на Вуковар био капетан ЈНА и командир пешадијске чете Првог батаљона Прве гардијске механизоване бригаде, тужилаштво је оптужило да је лично учествовао у одaбиру око 400 људи несрпске националности, који су из вуковарске болнице изведени 20. новембра 1991, иако је знао да ће бити побијени. Тужилаштво је на клупу за сведоке извело тридесетак људи чији је идентитет остао сакривен од јавности. Неки од њих су учествовали у злочину на Овчари у јединицама територијалне одбране, а сведочили су, по свему што се зна, у замену за имунитет од кривичног гоњења; барем један је био новинар из Србије, а остали су били хрватски војници и цивили.

У делу пресуде који се односи на Мирослава Радића, тачка 331. пише да су два сведока тврдила да је Радић у болници био 18. новембра. Један је хрватски хирург др Јурај Њавро, а други је заштићени сведок П016, a судије ни једном ни другом нису поклониле поверење. У сведочењу је Њавра тврдио да му се капетан ЈНА, који је 18. новембра ушао у болницу, представио као Мирослав Радић, као и да се тај исти капетан вратио сутрадан и саопштио му да су пацијенти претходног дана малтретирани "по наређењу мог команданта, мајора Шљиванчанина".

Судије су, поредећи доказе и исказе других сведока, утврдиле да Радић 18. новембра није могао бити у болници, а установиле су и да је Њавро, у књизи коју је написао раних деведесетих о догађајима у Вуковару, капетана идентификовао као "извесног Самарџића". Када му је та околност предочена, Њавро је тврдио да је уредник књиге својевољно изменио име капетана Радића у Самарџић, што судије нису сматрале нарочито уверљивим.

Судије су одбациле и делове сведочења заштићеног сведока П022, који је признао да је убио барем три хрватска ратна заробљеника после заузимања Вуковара и да је на београдском суђењу за злочине на Овчари 2004. године добио статус сведока сарадника и тако избегао кривично гоњење. Хашке судије су закључиле да П022 говори истину о свом учешћу у злочинима, али и да је по свој прилици мењао своје исказе да би добио статус сведока сарадника. Другим речима, судије верују да је П022 одлучио да лажно терети друге, попут Радића, да би у замену за то у Хагу или у Београду испословао имунитет за себе. Сви његови искази дати у Новом Саду, Београду и у Хагу међусобно су потпуно контрадикторни и судије су закључиле да је реч о неверодостојном сведоку кад је Мирослав Радић у питању.

Ствар постаје занимљивија када се, у наставку пресуде, испостави да судије, које нису поверовале у Радићеву кривицу, такође нису поверовале ни у Радићев алиби (да су он и још двојица сведока увече 20. новембра, када су на Овчари поубијани заробљеници, били на целоноћној вечеринки). Прича о вечери, које су се у детаље одједном сетила тројица људи, деловала им је исфабриковано. У том смислу се може рећи да су судије, у том делу доказног материјала, и Радића уврстиле у списак лажљивих сведока.

Затим долазимо до најзанимљивијег дела пресуде кад је о неверодостојним сведочењима реч. Наиме, извесни П002, сведок који је уживао највеће мере заштите (појавио се само на затвореној седници судског већа, за разлику од већине заштићених сведока чији лик и глас су скрембловани, односно компјутерски мењани како их нико не би могао препознати ни у електронској документацији са суђења) тврдио је да је Мирослав Радић ујутро 21. новембра знао за злочине на Овчари. (Да је та информација доказана могла је Радића озбиљно да терети по командној одговорности: дакле, знао за злочине, а није учинио ништа да казни починиоце.)

П002 био је новинар из Србије на задатку у Вуковару који је од извесне Драгице (Даце) из Територијалне одбране, и од једног човека из Смедерева, сазнао за убиства на Овчари, у којим су њих двоје наводно учествовали. Он тврди да је пришао Радићу да му овај потврди та сазнања, и да му је Радић наводно одговорио: "Бојим се да ће бити освете". Судије су ово сведочење одбациле, јер Тужилаштво није могло да предочи чланак у ком је П002, наводно, објавио да се са Радићем срео 21. новембра, а судије су сазнале да ни лист за који је из Вуковара извештавао П002, нити било који други, није тих дана објавио ништа о догађајима на Овчари. Питање кредибилитета П002 било је важно за суд јер је реч о човеку који је, како се види из до сада објављених списа суда у Хагу, у неколико наврата давао изјаве хашком тужилаштву, који је фебруара 2000. дао изјаву Војном суду у Београду и који је сведочио на суђењу за Овчару у Београду 2004. године. Реч је о новинару који је 1991. године боравио у Вуковару и околини од септембра до 23. новембра, и који је сачувао своју новинарску бележницу, то јест роковник са календаром из тог периода. Испоставило се, међутим, да је реч о врло непоузданом документу јер датуми у роковнику не одговарају догађајима који су се десили, што је П002 објашњавао тиме да је он једноставно уписивао податке на слободној страници, не осврћући се на датуме. Судије тврде да је резултат хаотичан. На пример, сведок је тврдио да је податке о доласку Војислава Шешеља у Вуковар записивао на лицу места 13. новембра, док је догађај трајао, као и да је разговор са Драгицом 21. новембра с места записао. Судије су, међутим, закључиле на основу испитивања сведока да је понеку реченицу накнадно додавао, да му је био обичај да накнадно уписује нове чињенице и да ни сам не зна када је заправо коју белешку унео. "Није био сигуран" чак ни у то да није нешто додавао и после повратка у Београд са фронта. Судије сматрају да је то важно питање, јер је сведок био у прилици да накнадно сазна многе детаље од учесника догађаја, а све то после новембра 1991. Неповерење судија изазвало је и то што је сведок тврдио да је у бележници стављао знаке навода када је хтео да буде прецизан, али касније се испоставило да је мењао чак и оно што је било под наводницима.

Забринуло их је и то што је сведок тврдио да сведочи искључиво на основу бележака са лица места, да би се онда испоставило да је сведочио и о догађајима (који укључују Шешеља и Радића) којих уопште нема у бележници. Коначно, судије нису могле бити сигурне ни у то да је сведок уопште био у Вуковару у периоду од 18. до 21. новембра. Неке белешке указују да је заправо био другде, а он сам "није могао да се сети" ни где је спавао, ни шта је радио када је Вуковар пао 18. новембра.

Судије су закључиле:

– Јасно је да је сећање П002 на догађаје непотпуно и у неку руку конфузно, а у неким стварима се не може закључити да ли се његово садашње сведочење заснива на сећању, на новијим белешкама или, можда и несвесно, на информацијама из друге руке до којих је П002 дошао у неко касније време, из непознатих извора. У таквим условима не може бити сигурности у погледу тачности већине онога о чему је говорио.

У закључним разматрањима судије су о Радићу изнеле следеће судове: био је најбоље обучени официр у својој бригади, завршио је војну академију, уживао је ауторитет међу борцима, сматран је професионалним и дисциплинованим, био је физички веома спреман и лично храбар. Једном приликом је, за казну због пића и пљачке, разоружао између сто и сто педесет добровољаца.