Омаж Чарлсу Симићу

Ратно детињство Чарлса Симића у Београду одредило је умногоме и његово схватање историје и његов критички однос према онима који одлучују о животима недужних, о томе ко ће бити прогнан или жртва коју ће оплакати нека жена, али и његову сталну тежњу ка слободи, индивидуалности, култури света, превођењу српских, југословенских и руских песника на енглески језик – неки су од закључака омажа посвећеног овом недавно преминулом нашем и америчком песнику, одржаног у Српском ПЕН центру, уз учешће председнице Српског ПЕН-а Виде Огњеновић, Весне Рогановић, која је преводила Симићеве есеје, Гојка Божовића, издавача који је у „Архипелагу” објавио Симићеве књиге, Радмиле Лазић, песникиње чију је поезију Симић преводио, песника Слободана Зубановића, који је у Симићеву част прочитао три своје необјављене песме.

Радмила Лазић предложила је после овог разговора, а по угледу на све велике светске градове који поштују своје великане, да на згради у Улици Мајке Јевросиме 3, у којој је до своје 15. године живео Чарлс Симић, буде постављена меморијална плоча.

– Има песника који увек звуче исто, и оних који су другачији са сваким новим читањем. Чарлс Симић припадао је овој другој врсти. Његов поетски свет је место апсурдних ситуација и надреалних визија, у коме ништа није онако како изгледа. Сматрао је да је човек мало учинио за своју душу и да је од свог света направио казнионицу у којој само чека пресуду. Анђео уништења за њега био је анђео историје. Свој став према повести, која воли уплакане жене, као и политичарима, изражавао је кроз подсмех, хумор, иронију и сарказам – рекла је Радмила Лазић, нагласивши да је поред свих америчких признања за поезију Чарлс Симић добио и оно које од 1937. године додељује Конгресна библиотека у Вашингтону и то као једини песник коме енглески није био матерњи језик.

Весна Рогановић је приметила да је током тридесет година, као новинарка и преводитељка његових дела, водила дуге разговоре са Чарлсом Симићем. Поред других његових текстова, истакла је управо један ексклузивни, који је током ратова на Балкану требало да буде штампан у „Алгемајне цајтунгу” и који је говорио о пријатељству Симићевог оца са једним бившим домобраном у Њујорку, после рата, о дружењу незатрованом националним гневом. Пошто немачки лист није имао слуха за ову тему, текст је био објављен код нас. Весна Рогановић указала је и на друге велике Симићеве есејистичке теме: историју егзила, посебно оних људи који су бежали из источне Европе и нису у Америци наилазили на добродошлицу, затим, погром Јевреја у другом светском рату...

Вида Огњеновић подсетила је на своје вишедеценијско пријатељство са Чарлсом Симићем, на његову ненаметљиву личност која је увек била сјајан саговорник, као велики познавалац светске културе, заљубљеник у Овидија, у класичну и модерну поезију.

– Најлепше је говорио о песницима које је и сам преводио, о Попи и Новици Тадићу. Његове књижевне вечери пуниле су сале Дома омладине, подједнако је читао, као што је и писао поезију. Надам се да ће његове песме ући у школске уџбенике – истакла је Вида Огњеновић.

Гојко Божовић подсетио је на то да је Београд остао посебна тачка у Симићевом стваралаштву и сећању, а за памћење по атмосфери и посећености навео је три његове књижевне вечери, почев од 2006. до 2017. године, у његовом родном граду.