Omaž Čarlsu Simiću

Ratno detinjstvo Čarlsa Simića u Beogradu odredilo je umnogome i njegovo shvatanje istorije i njegov kritički odnos prema onima koji odlučuju o životima nedužnih, o tome ko će biti prognan ili žrtva koju će oplakati neka žena, ali i njegovu stalnu težnju ka slobodi, individualnosti, kulturi sveta, prevođenju srpskih, jugoslovenskih i ruskih pesnika na engleski jezik – neki su od zaključaka omaža posvećenog ovom nedavno preminulom našem i američkom pesniku, održanog u Srpskom PEN centru, uz učešće predsednice Srpskog PEN-a Vide Ognjenović, Vesne Roganović, koja je prevodila Simićeve eseje, Gojka Božovića, izdavača koji je u „Arhipelagu” objavio Simićeve knjige, Radmile Lazić, pesnikinje čiju je poeziju Simić prevodio, pesnika Slobodana Zubanovića, koji je u Simićevu čast pročitao tri svoje neobjavljene pesme.

Radmila Lazić predložila je posle ovog razgovora, a po ugledu na sve velike svetske gradove koji poštuju svoje velikane, da na zgradi u Ulici Majke Jevrosime 3, u kojoj je do svoje 15. godine živeo Čarls Simić, bude postavljena memorijalna ploča.

– Ima pesnika koji uvek zvuče isto, i onih koji su drugačiji sa svakim novim čitanjem. Čarls Simić pripadao je ovoj drugoj vrsti. Njegov poetski svet je mesto apsurdnih situacija i nadrealnih vizija, u kome ništa nije onako kako izgleda. Smatrao je da je čovek malo učinio za svoju dušu i da je od svog sveta napravio kaznionicu u kojoj samo čeka presudu. Anđeo uništenja za njega bio je anđeo istorije. Svoj stav prema povesti, koja voli uplakane žene, kao i političarima, izražavao je kroz podsmeh, humor, ironiju i sarkazam – rekla je Radmila Lazić, naglasivši da je pored svih američkih priznanja za poeziju Čarls Simić dobio i ono koje od 1937. godine dodeljuje Kongresna biblioteka u Vašingtonu i to kao jedini pesnik kome engleski nije bio maternji jezik.

Vesna Roganović je primetila da je tokom trideset godina, kao novinarka i prevoditeljka njegovih dela, vodila duge razgovore sa Čarlsom Simićem. Pored drugih njegovih tekstova, istakla je upravo jedan ekskluzivni, koji je tokom ratova na Balkanu trebalo da bude štampan u „Algemajne cajtungu” i koji je govorio o prijateljstvu Simićevog oca sa jednim bivšim domobranom u Njujorku, posle rata, o druženju nezatrovanom nacionalnim gnevom. Pošto nemački list nije imao sluha za ovu temu, tekst je bio objavljen kod nas. Vesna Roganović ukazala je i na druge velike Simićeve esejističke teme: istoriju egzila, posebno onih ljudi koji su bežali iz istočne Evrope i nisu u Americi nailazili na dobrodošlicu, zatim, pogrom Jevreja u drugom svetskom ratu...

Vida Ognjenović podsetila je na svoje višedecenijsko prijateljstvo sa Čarlsom Simićem, na njegovu nenametljivu ličnost koja je uvek bila sjajan sagovornik, kao veliki poznavalac svetske kulture, zaljubljenik u Ovidija, u klasičnu i modernu poeziju.

– Najlepše je govorio o pesnicima koje je i sam prevodio, o Popi i Novici Tadiću. Njegove književne večeri punile su sale Doma omladine, podjednako je čitao, kao što je i pisao poeziju. Nadam se da će njegove pesme ući u školske udžbenike – istakla je Vida Ognjenović.

Gojko Božović podsetio je na to da je Beograd ostao posebna tačka u Simićevom stvaralaštvu i sećanju, a za pamćenje po atmosferi i posećenosti naveo je tri njegove književne večeri, počev od 2006. do 2017. godine, u njegovom rodnom gradu.