Улога Русије се мења ако нема косовског проблема

Поводом сугерисања неких географских подела у вези са будућношћу и оријентацијом Србије, не треба заборавити да је Србија настала, пропадала и развијала се у Европи. Због тога своје присуство и активност у Европи не сме да изгуби. Треба разговарати све дотле док је год могуће решити ствар да не дође до сукоба, каже у ексклузивном разговору за „Политику” Драгољуб Мићуновић, оснивач и први председник Демократске странке, коментаришући најновија дешавања у вези са притисцима Запада на Србију да се реши питање Косова.

Један од најугледнијих и најутицајнијих српских политичара дуго се није јавно оглашавао, а у разговору за наш лист прича о тренутној позицији Србије, зашто Западу одговара да се питање Косова сада реши, косовском миту, украјинском рату.

Да ли је овај политички тренутак један од најтежих у нашој новијој историји с обзиром на притиске којима смо изложени?

Ја нисам тренутно неко ко располаже свим могућим тајнама које се скривају по разним кабинетима моћника у светским силама да говорим истине шта ће се стварно догодити, али ово јесте завршетак једне дуготрајније кризе која је почела са грађанским ратовима код нас и распадом СФРЈ. Многима је било лагодно што је питање Косова мало одложено, па су то померали и користили га често за унутрашње кампање.

Ја се сећам да су својевремено неки од нас сугерисали да се што пре направи нека конференција и да се одреди статус Косова. Међутим, наилазили смо на отпор. Увек је одговор био не, прво ће стандарди, а онда ће бити речи о статусу Косова. И у Савету Европе, где смо били активни чланови, било је низ тих конференција и анализа које су говориле о стандардима, а стандард никад није био задовољавајући.

Зоран Ђинђић је као председник Владе Србије написао једно писмо лично Џорџу Бушу Млађем, председнику Америке, захтевајући да се што пре сазове конференција о Косову. Оно о чему смо разговарали у земљи Ђинђић је схватио крајње озбиљно, да тај проблем дуго траје, али на штету Србије. Америка је ту иницијативу дочекала врло негативно. Спремала се за напад на Ирак и није јој одговарало да се у том тренутку уопште говори о Косову као проблему. И то је Ђинђићу замерено и дипломатским каналима, а наш амбасадор Сретен Вујовић је био позван на разговор. И било је јасно да они још не желе да решавају балканско односно косовско питање, јер планирају неке ствари да ураде. То се дешава када мале државе покушавају да наметну неки проблем који њих мучи. После „шетње” кроз Блиски исток дошло је на ред и питање Косова, али се сада траже другачија решења.

Сада је, дакле, време које њима одговара за решавање питања Косова. Због чега сада?

Сада им одговара због рата у Украјини. Јер Украјина је такође једна држава која је имала проблема са својим проглашењем и територијама, будући да је изашла из Совјетског Савеза. Велике силе неће да се одрекну велике моћи. А велика је моћ да употребљаваш мале земље и да њихове интересе врло често подређујеш ономе што се теби чини у датом тренутку много важније.

Да ли имамо икакве шансе у борби за оно што ми мислимо да је праведно у вези са Косовом?

Не могу вам на то питање одговорити јер не знам шта ће се дешавати, па је онда то нагађање шта би било повољно и шта би се све могло десити. Десиће се онако како ће најмање коштати велике силе њихових интереса, то јест завршиће се онако како најмоћнијима који о томе одлучују то највише одговара.

Значи мале су нам шансе да нешто урадимо у свом интересу?

Као да смо некада сами пресудно одлучивали о својој судбини. Видели сте шта се дешавало у последњих десет-двадесет година – ништа од онога што смо желели.

Зашто је Западу стало да у корист Албанаца и правно спроведе формирање државе Косово?

Не ради се о томе да би они нама желели да направе штету, него се само ради о томе да себи хоће да направе корист.

Шта је њихова корист?

У случају рата који се одиграва данас улога Русије се битно мења уколико нема проблема Косова. Јер Русија као чланица Савета безбедности са правом вета може да спречава самосталност Косова, његов улазак у УН. Са друге стране, Русија може да се позива на резолуције које су донете приликом тренутног решавања статуса Косова. То је та Резолуција 1244, тај протекторат који се сада жели претворити у нешто реално и тиме је завршена ствар. Треће, Србија се једина у Европи и на Балкану није придружила санкцијама Русији које су увеле Америка и западна Европа.

Дакле, то што се нисмо придружили санкцијама додатно подстиче овакво понашање Запада?

Наравно.

Да ли има шансе да извучемо икакву корист за себе у овој ситуацији?

Не знамо шта се дешава и до које мере су то притисци, претње, а до које мере су нека решења. Врло је незгодно изигравати прогнозера догађајима. Само Вучић се 10 година носи са тим проблемом Косова, али је он постојао и двадесет година пре, и још двадесет пре. Овде се не поставља питање и не воде сукоби као у другим државама у вези с тим да ли сте за повећање или смањење пореза, ову или ону казнену меру, него да ли сте издајник државе. Употребљавају се ужасно крупне квалификације.

Да ли је ово историјски моменат за свет, како је то недавно рекао руски председник Владимир Путин, у коме долази до тектонских геополитичких прекомпозиција?

Било је у историји врло често јако тешких тренутака и да не мислимо да је ово наше неки изузетак. Али, можемо мало да анализирамо, с обзиром на сличне историјске моменте, оно што се тренутно догађа. Постоји једна изрека коју су користили и Хегел и Маркс и многи други – да су владајуће идеје, оне које доминирају понашањем света, увек идеје владајућих, моћних, оне се намећу. Тренутне идеје су идеје радикалног индивидуализма као кључне одреднице за наше понашање, оно што највише лично одговара, као и идеје неограниченог богаћења и увећања моћи. Из таквог једног колорита идеја које људе носе са собом, следи низ појава. Рецимо, огромна миграција где ви решавате питања опстанка. А да ли је само питање опстанка или мало и поправљања постојећег стања у коме се налазите?

Постоји некакав власнички однос према земљи и спремност да се погине до последњег човека ради одбране неке територије која је света или мање света. И кад би неко са стране ко није становник овог космоса то посматрао, имао би проблем да разуме шта се дешава. Ако су толико везани за земљу где су рођени, живели или доселили се, па им је то најважније место на свету, зашто онда милиони људи дневно напуштају своја огњишта и зашто многи који су живели релативно пристојно у неким земљама одлазе за нешто бољим третманом у неке друге државе. Зашто је толики напредак туризма као врхунске забаве човечанства ако је толико човек везан за своју земљу. Људи који нису упознали ни своју земљу јуре да упознају друге државе.

Кроз историју су људи гинули за своју земљу, ретко када су добровољно препуштали део своје територије.

Имали смо ратове, али, ако анализирамо, дешавало се то и без ратова. Колико је процената Срба од седамдесетих година прошлог века отишло са Косова, неки силом, а неки и не због тога. Три четвртине њих је напустило Косово. Е онда се поставља питање зашто постоје неке земље које се напуштају лако, а неке тешко. Постоје делови Србије које нико не угрожава, а они су готово потпуно празни. Рецимо, неке општине јужне Србије, места према Косову, и нека друга у другим крајевима, као што је Црна Трава, потпуно су опустели, без притисака споља, искључиво због жеље за бољим и сигурнијим животом. Друго је питање када се ствара ситуација да се не може издржати живот због разних прилика, географских или оних које политички настају због одређених режима, несигурности...

А када је реч о Косову?

Што се Косова тиче ту имамо низ проблема. Велики део наше националне митологије и те епске поезије у вези је са Косовом. И он је на неки начин био тај одржавајући фактор током вишевековног ропства српског народа. Али ми заборављамо да све што о косовском миту знамо или негујемо, оно што су песници радили, да потиче из периода после Француске револуције, почетком 19. века са развојем романтизма и ослобађања народа или из времена Првог српског устанка 1804. У усменој култури Косовске вечере, Косовске битке, Косовке Девојке створен је један свет и он је постао наш темељ. У другим културама су то неке историјске наслаге које су се реалније дешавале него кад то гуслар испева. Ви Србина не можете ни после два века да уверите да није било баш тако као што је гуслар певао, који иначе није видео оно што је било пре четири века. То је све само још један додатни терет. А та предања која се претварају у завете злоупотребљавају се у многим политичким кампањама и обрачунима.

Дакле, још се нисмо ослободили српских митова?

Нисмо их се ослободили. Против антрополошких митова, бајки, предања иде се просветитељством, ми се налазимо, нажалост, у паду просветитељства. Наше образовање изгубило је добар део јер је као непотребно одбацило један део знања и образовања и важно је само оно што је употребљиво и даје резултате и што се да уновчити. Изнад свих вредности стоји профит. То је кључно. Кад се то тако намести, онда се поставља питање ширег знања, шта је са оним што није профит. Шта имамо од тога да израчунавамо даљине појединих звезда или њихов сјај или историју. Али, ако тако размишљамо, онда сиромашимо, а да нисмо ни свесни. Је ли украјински рат постао светски рат?

Није светски рат још, неће многе земље да уђу у рат, али у сваком случају јесте једна велика подељеност и то ствара проблеме. Оно што по мом мишљењу може да ублажи ту поделу јесте страх од еколошке катастрофе, што погађа све и наравно све тера да о томе брину. И друго, оно што одржава једну одређену контролу степена оружаног сукоба, а то је забрана употребе нуклеарног оружја, која је по мом мишљењу једна од тренутно најопаснијих претњи.

Недавно је Дмитриј Медведев рекао да Русија не сме да изгуби конвенционални рат као велика сила јер би то водило употреби нуклеарног оружја.

То су сада претње. Међутим, у већој драматизацији рата не можете бити сигурни за све људе да ће реаговати најхуманије и најрационалније.

Како оцењујете политички живот у Србији?

Можда сам избегао неки тренутак од тежих који се дешавају или су се дешавали у последњих 30 година у нашем животу. Код нас је тешко бити у политичком животу. Било је страшно кад није било нимало слободе. Онда сте били несигурни јер сте могли да будете оптужени, ухапшени и морали сте да пазите на сваку реч. А када су се ствари промениле, када је слобода говора узела маха, кад су се појавили и многи медији, онда је то било незаустављиво у гневу, мржњи, непристојности. Постоји огромна непристојност, непоштовање људи. Атмосфера коју гледам у скупштини је невероватна. Све то ствара један однос неколегијалности, људи заборављају да раде један исти посао, а то је да донесу неки закон. Доношење тог закона не значи само мржњу, клеветање противника. Напротив, суштина је квалитет тог текста који ће се тицати свих грађана. Никада не смеју да забораве зашто су ту – да доносе законе. Наравно, то много зависи од владајуће групације јер она може да то усмери на прави начин.

Да ли у Србији може да се постигне национални консензус у вези с било којим питањем?

Када ствари крену лоше, а када се употребљава један политички стил борбе, онда све што је лоше за противника то се мора увећати, подстицати.