Политички разлози за правосудне неправде

Код поступака због кривичних дела против међународног хуманитарног права пут од покретања истраге до задовољења правде је најчешће дуг, тежак и неизвестан. Историјска ретроспектива од првих кривичних поступака до данашњих дана, како у свету тако и код нас, даје поуздан основ за такав закључак. Тако је за стрељање 504 цивила у Вијетнаму, тек након бурне реакције јавности након новинског чланка о злочину, од почетних 14 официра осуђен само поручник Кејли на доживотни затвор, али је пресуда преиначена, и то на три године које је издржао у кућним условима.

Захтеви за екстрадицију усташких злочинаца након Другог светског рата одобравани су од стране западних сила тек пред њихову смрт, па је тако министар унутрашњих послова НДХ, Андрија Артуковић, изручен Југославији тек 1986. године и преминуо две године касније. Слична фарса од суђења је приређена и за управника ланца логора Јасеновац Динка Шакића. Израел је, због страдања Јевреја, условио признање Хрватске суђењем Шакићу, па је само захваљујући томе за најтежа дела – геноцид и злочин против човечности, осуђен на 20 година затвора у својој 81. години живота, те релативно брзо умро у комотним условима у болници. Ејуп Ганић је због масакра колоне војника у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године ухапшен по потерници Србије у Лондону, али је у екстрадиционом поступку пуштен јер је, према изјави тадашњег тужиоца за ратне злочине Србије, Владимира Вукчевића, унетој у записник, тадашњег председника Србије Бориса Тадића ради помоћи за пуштање звао министар иностраних послова Турске.

Због масакра 59 војника ЈНА у колони у Тузли 1992. године, у Београду је Илија Јуришић осуђен на 12 година затвора, али га је другостепени суд ослободио, а председник тог већа се, у присуству медија, у судници руковао са њим, што је без преседана и врло знаковито.

У Хашком трибуналу су Анте Готовина и Младен Маркач оптужени и првостепено осуђени на 24 и 18 година због злочина против човечности и кршења закона и обичаја ратовања у „Олуји”, али их је другостепено веће ослободило, а Хрватска тајна служба је ради правдања у јавности такве пресуде пустила дезинформацију да држава Хрватска Хагу није доставила такозване топничке дневнике.

За прве ратне злочине на територији бивше СФРЈ након Другог светског рата и формирање првих концентрационих логора у Словенији 1991. године, још нико није ни оптужен, а камоли одговарао. Тужилаштво Словеније је одбацило све кривичне пријаве поднете од стране сродника жртава.

И ту није крај каталога правосудних неправди у сфери најтежих и друштвено најопаснијих кривичних дела. Све то је последица чињенице да суђења за ратне злочине често нису само правно питање индивидуалне кривичне одговорности већ имају праве, политичке, безбедносне, па тиме и економске реперкусије по државе за остварење чијих интереса су окривљени делали, због чега неретко те државе ометају вршење правде.

„Политика” је недавно објавила аутентичан документ Хрватске тајне службе похрањен у Хагу, који сведочи о извођењу операције утицаја на исходе судских поступака у Хашком трибуналу.

Тако откривање злочинаца и њихово извођење пред судове представља вечито војевања одважних и правдољубивих против злочинаца и њихових помагача у којем правда не побеђује у сваком случају. Зато је, изгледа, суштина правде у трајној борби за њу.

Хашим Тачи је вишедеценијски експонент албанске обавештајне службе прворазредног ранга, преко којег су на територији јужне покрајине Србије своје интересе остваривале САД и њени савезници и то војно затварање снага јужног крила НАТО-а према Русији и економска експлоатација рудних и минералних богатстава чије су залихе процењене и на 900 година експлоатације.

У том светлу и сама чињеница да је он у својству директора Дирекције за политичка питања ОВК са још тројицом високопозиционираних у командној структури ухапшен, притворен и оптужен за убиства преко сто Срба и Рома, представља велики успех и даје подстрек идеји правде.

Ипак, имајући у виду да озбиљне државе не остављају на цедилу своје заслужне делатнике и принципе рада њихових тајних служби, не верујем да ће Тачи бити правноснажно осуђен. Ако би се и десило да се неко другостепено веће случајно отргне оперативном комбиновању оних који су специјализована већа Косова осмислили и у своју функцију ставили, верујем да би тај пропуст био на другој равни, макар извршења казни, регулисан.

*Адвокат