Politički razlozi za pravosudne nepravde

Kod postupaka zbog krivičnih dela protiv međunarodnog humanitarnog prava put od pokretanja istrage do zadovoljenja pravde je najčešće dug, težak i neizvestan. Istorijska retrospektiva od prvih krivičnih postupaka do današnjih dana, kako u svetu tako i kod nas, daje pouzdan osnov za takav zaključak. Tako je za streljanje 504 civila u Vijetnamu, tek nakon burne reakcije javnosti nakon novinskog članka o zločinu, od početnih 14 oficira osuđen samo poručnik Kejli na doživotni zatvor, ali je presuda preinačena, i to na tri godine koje je izdržao u kućnim uslovima.

Zahtevi za ekstradiciju ustaških zločinaca nakon Drugog svetskog rata odobravani su od strane zapadnih sila tek pred njihovu smrt, pa je tako ministar unutrašnjih poslova NDH, Andrija Artuković, izručen Jugoslaviji tek 1986. godine i preminuo dve godine kasnije. Slična farsa od suđenja je priređena i za upravnika lanca logora Jasenovac Dinka Šakića. Izrael je, zbog stradanja Jevreja, uslovio priznanje Hrvatske suđenjem Šakiću, pa je samo zahvaljujući tome za najteža dela – genocid i zločin protiv čovečnosti, osuđen na 20 godina zatvora u svojoj 81. godini života, te relativno brzo umro u komotnim uslovima u bolnici. Ejup Ganić je zbog masakra kolone vojnika u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine uhapšen po poternici Srbije u Londonu, ali je u ekstradicionom postupku pušten jer je, prema izjavi tadašnjeg tužioca za ratne zločine Srbije, Vladimira Vukčevića, unetoj u zapisnik, tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića radi pomoći za puštanje zvao ministar inostranih poslova Turske.

Zbog masakra 59 vojnika JNA u koloni u Tuzli 1992. godine, u Beogradu je Ilija Jurišić osuđen na 12 godina zatvora, ali ga je drugostepeni sud oslobodio, a predsednik tog veća se, u prisustvu medija, u sudnici rukovao sa njim, što je bez presedana i vrlo znakovito.

U Haškom tribunalu su Ante Gotovina i Mladen Markač optuženi i prvostepeno osuđeni na 24 i 18 godina zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja u „Oluji”, ali ih je drugostepeno veće oslobodilo, a Hrvatska tajna služba je radi pravdanja u javnosti takve presude pustila dezinformaciju da država Hrvatska Hagu nije dostavila takozvane topničke dnevnike.

Za prve ratne zločine na teritoriji bivše SFRJ nakon Drugog svetskog rata i formiranje prvih koncentracionih logora u Sloveniji 1991. godine, još niko nije ni optužen, a kamoli odgovarao. Tužilaštvo Slovenije je odbacilo sve krivične prijave podnete od strane srodnika žrtava.

I tu nije kraj kataloga pravosudnih nepravdi u sferi najtežih i društveno najopasnijih krivičnih dela. Sve to je posledica činjenice da suđenja za ratne zločine često nisu samo pravno pitanje individualne krivične odgovornosti već imaju prave, političke, bezbednosne, pa time i ekonomske reperkusije po države za ostvarenje čijih interesa su okrivljeni delali, zbog čega neretko te države ometaju vršenje pravde.

„Politika” je nedavno objavila autentičan dokument Hrvatske tajne službe pohranjen u Hagu, koji svedoči o izvođenju operacije uticaja na ishode sudskih postupaka u Haškom tribunalu.

Tako otkrivanje zločinaca i njihovo izvođenje pred sudove predstavlja večito vojevanja odvažnih i pravdoljubivih protiv zločinaca i njihovih pomagača u kojem pravda ne pobeđuje u svakom slučaju. Zato je, izgleda, suština pravde u trajnoj borbi za nju.

Hašim Tači je višedecenijski eksponent albanske obaveštajne službe prvorazrednog ranga, preko kojeg su na teritoriji južne pokrajine Srbije svoje interese ostvarivale SAD i njeni saveznici i to vojno zatvaranje snaga južnog krila NATO-a prema Rusiji i ekonomska eksploatacija rudnih i mineralnih bogatstava čije su zalihe procenjene i na 900 godina eksploatacije.

U tom svetlu i sama činjenica da je on u svojstvu direktora Direkcije za politička pitanja OVK sa još trojicom visokopozicioniranih u komandnoj strukturi uhapšen, pritvoren i optužen za ubistva preko sto Srba i Roma, predstavlja veliki uspeh i daje podstrek ideji pravde.

Ipak, imajući u vidu da ozbiljne države ne ostavljaju na cedilu svoje zaslužne delatnike i principe rada njihovih tajnih službi, ne verujem da će Tači biti pravnosnažno osuđen. Ako bi se i desilo da se neko drugostepeno veće slučajno otrgne operativnom kombinovanju onih koji su specijalizovana veća Kosova osmislili i u svoju funkciju stavili, verujem da bi taj propust bio na drugoj ravni, makar izvršenja kazni, regulisan.

*Advokat