Наставници српског језика би ђаке радо ослободили уџбеника

Након писања „Политике” о националним уџбеницима по првобитном плану око којег су се усагласили државни и просветни врх и новим идејама које је на ову тему изнео Младен Шарчевић, нови в. д. директора „Службеног гласника” – посебна прича су реаговања најбољих професора, практичара из учионица, који предају српски језик и књижевност.

− Штампање школских уџбеника одавно је постао озбиљан бизнис у српском школству. Најављени улазак ,,Завода за уџбенике” у ,,Службени гласник”, како би први „опстао”, а други постао још моћнији, делује као да је реч о неким светским фудбалским клубовима, а не о националним издавачким кућама. Страни издавачи, најтиражнији у нашим школама, одавно су начинили сличне трансфере – наглашава у разговору за наш лист Владимир Милојевић, професор српског језика и књижевности у Четрнаестој београдској гимназији.

О њему најбоље говори то што је по оцени Друштва за српски језик и књижевност Србије ево четврту годину заредом најуспешнији методичар међу србистима у учионицама, па ипак није му јасно како ће ,,национални уџбеници” бити допуна редовном програму и имати статус ,,изборне школске књиге”, док ће за наставнике бити обавезујући, што је ових дана сазнао са страница нашег листа.

– Осим преамбициозних наставних програма, српски ђаци преоптерећени су и огромним бројем наставних предмета. Примера ради, у другом разреду гимназије постоји 17 или 18 предмета. Неки од њих, попут српског или математике, имају и више од једног уџбеника. Уколико просветне власти додају још и ,,националне” уџбенике, то ће постати једна обимна и скупа библиотека. С једне стране, ученици би морали бити у озбиљној кондицији да све те уџбенике донесу у школу у којој свакодневно проведу по седам или више часова, а с друге, у ери информационих технологија, питање је и колико се поједини (обавезни) уџбеници истински користе у настави. Разуме се да наставни процес не може функционисати без ваљаних уџбеника, али улога наставника јесте да ученике упути и на додатну и секундарну литературу. Нужно је да ученици позајмљују књиге у школским и градским библиотекама. Не мора се свака књига купити, може се и позајмити – објашњава Милојевић.

Истим поводом, његов колега из Гимназије у Лебану, Душан Благојевић, такође награђивани професор српског језика и књижевности, између осталог, лауреат признања „Најбољи едукатор Србије”, уочава да „док се наш образовни систем реформише и усаглашава са Европским референтним оквиром, који претпоставља мултикултуралност, интеркултуралност, међупредметно повезивање, контекстуализацију знања и отварање ка другом и другачијем – ка свету, чујемо од бившег министра да ће се радити уџбеници који су дијаметрално супротни Стратегији образовања у Републици Србији”.

– Ово је у крајњој мери збуњујуће. Из перспективе будућности, опасно за младе људе који јако мало путују, немају прилике да се упознају са другим културама и народима. Чак су и школске екскурзије, скоро све, ограничене на Србију. Ово је један озбиљан заокрет ка национализму као јединој вредности. Не знам шта ће бити садржај уџбеника, али се питам – хоће ли се у њима говорити о Јовану Ћирилову, Мири Траиловић, Борки Павићевић, Игору Вуку Торбици, Латинки Перовић, Димитрију Туцовићу, Кочи Поповићу, Светозару Марковићу? Кључно питање – предаваће се ти предмети у основној и средњој школи, а Шарчевић консултује професоре са универзитета и патријарха, чекајте – где су наставници, ученици − пита Благојевић.

Како примећује, у ери кад ученици треба да се ослободе уџбеника, да у пројектној настави истражују различите изворе, критички промишљају, повезују, Шарчевић прича да ће обавезати наставнике и ученике да користе уџбеник за пројектну наставу.

– Као наставник српског језика и књижевности могу поуздано да тврдим да наставни планови и програми за српски језик и књижевност већ јесу и превише ,,национални”, а ко не верује, само нека преброји писце и дела из националне књижевности. Ако се једна издавачка кућа спасава тако што ће се штампати уџбеници које ће сви морати да купе, онда је то заиста неинвентивно. Интерес државе под заставом национализма, а не интерес ученика као будућих грађана света – о томе се овде ради. Док се у свету уводи емпатија као предмет, ми ћемо се бавити национализмом и националним идентитетом. Постоје и сијасет других идентитета о којима се у уџбеницима не проговара. Али они подразумевају слободу и ширину коју национализам искључује. И да закључим Шекспировим речима из „Краља Лира”: „Водите љубав, краљу је потребна војска”, то је заправо суштина националних уџбеника − негодује Благојевић.