Nastavnici srpskog jezika bi đake rado oslobodili udžbenika

Nakon pisanja „Politike” o nacionalnim udžbenicima po prvobitnom planu oko kojeg su se usaglasili državni i prosvetni vrh i novim idejama koje je na ovu temu izneo Mladen Šarčević, novi v. d. direktora „Službenog glasnika” – posebna priča su reagovanja najboljih profesora, praktičara iz učionica, koji predaju srpski jezik i književnost.

− Štampanje školskih udžbenika odavno je postao ozbiljan biznis u srpskom školstvu. Najavljeni ulazak ,,Zavoda za udžbenike” u ,,Službeni glasnik”, kako bi prvi „opstao”, a drugi postao još moćniji, deluje kao da je reč o nekim svetskim fudbalskim klubovima, a ne o nacionalnim izdavačkim kućama. Strani izdavači, najtiražniji u našim školama, odavno su načinili slične transfere – naglašava u razgovoru za naš list Vladimir Milojević, profesor srpskog jezika i književnosti u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji.

O njemu najbolje govori to što je po oceni Društva za srpski jezik i književnost Srbije evo četvrtu godinu zaredom najuspešniji metodičar među srbistima u učionicama, pa ipak nije mu jasno kako će ,,nacionalni udžbenici” biti dopuna redovnom programu i imati status ,,izborne školske knjige”, dok će za nastavnike biti obavezujući, što je ovih dana saznao sa stranica našeg lista.

– Osim preambicioznih nastavnih programa, srpski đaci preopterećeni su i ogromnim brojem nastavnih predmeta. Primera radi, u drugom razredu gimnazije postoji 17 ili 18 predmeta. Neki od njih, poput srpskog ili matematike, imaju i više od jednog udžbenika. Ukoliko prosvetne vlasti dodaju još i ,,nacionalne” udžbenike, to će postati jedna obimna i skupa biblioteka. S jedne strane, učenici bi morali biti u ozbiljnoj kondiciji da sve te udžbenike donesu u školu u kojoj svakodnevno provedu po sedam ili više časova, a s druge, u eri informacionih tehnologija, pitanje je i koliko se pojedini (obavezni) udžbenici istinski koriste u nastavi. Razume se da nastavni proces ne može funkcionisati bez valjanih udžbenika, ali uloga nastavnika jeste da učenike uputi i na dodatnu i sekundarnu literaturu. Nužno je da učenici pozajmljuju knjige u školskim i gradskim bibliotekama. Ne mora se svaka knjiga kupiti, može se i pozajmiti – objašnjava Milojević.

Istim povodom, njegov kolega iz Gimnazije u Lebanu, Dušan Blagojević, takođe nagrađivani profesor srpskog jezika i književnosti, između ostalog, laureat priznanja „Najbolji edukator Srbije”, uočava da „dok se naš obrazovni sistem reformiše i usaglašava sa Evropskim referentnim okvirom, koji pretpostavlja multikulturalnost, interkulturalnost, međupredmetno povezivanje, kontekstualizaciju znanja i otvaranje ka drugom i drugačijem – ka svetu, čujemo od bivšeg ministra da će se raditi udžbenici koji su dijametralno suprotni Strategiji obrazovanja u Republici Srbiji”.

– Ovo je u krajnjoj meri zbunjujuće. Iz perspektive budućnosti, opasno za mlade ljude koji jako malo putuju, nemaju prilike da se upoznaju sa drugim kulturama i narodima. Čak su i školske ekskurzije, skoro sve, ograničene na Srbiju. Ovo je jedan ozbiljan zaokret ka nacionalizmu kao jedinoj vrednosti. Ne znam šta će biti sadržaj udžbenika, ali se pitam – hoće li se u njima govoriti o Jovanu Ćirilovu, Miri Trailović, Borki Pavićević, Igoru Vuku Torbici, Latinki Perović, Dimitriju Tucoviću, Koči Popoviću, Svetozaru Markoviću? Ključno pitanje – predavaće se ti predmeti u osnovnoj i srednjoj školi, a Šarčević konsultuje profesore sa univerziteta i patrijarha, čekajte – gde su nastavnici, učenici − pita Blagojević.

Kako primećuje, u eri kad učenici treba da se oslobode udžbenika, da u projektnoj nastavi istražuju različite izvore, kritički promišljaju, povezuju, Šarčević priča da će obavezati nastavnike i učenike da koriste udžbenik za projektnu nastavu.

– Kao nastavnik srpskog jezika i književnosti mogu pouzdano da tvrdim da nastavni planovi i programi za srpski jezik i književnost već jesu i previše ,,nacionalni”, a ko ne veruje, samo neka prebroji pisce i dela iz nacionalne književnosti. Ako se jedna izdavačka kuća spasava tako što će se štampati udžbenici koje će svi morati da kupe, onda je to zaista neinventivno. Interes države pod zastavom nacionalizma, a ne interes učenika kao budućih građana sveta – o tome se ovde radi. Dok se u svetu uvodi empatija kao predmet, mi ćemo se baviti nacionalizmom i nacionalnim identitetom. Postoje i sijaset drugih identiteta o kojima se u udžbenicima ne progovara. Ali oni podrazumevaju slobodu i širinu koju nacionalizam isključuje. I da zaključim Šekspirovim rečima iz „Kralja Lira”: „Vodite ljubav, kralju je potrebna vojska”, to je zapravo suština nacionalnih udžbenika − negoduje Blagojević.