Четвртак, 04.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Године које су појели брегзитовци

Уместо ревитализације уследила је ера парализе, као последица мукотрпног раскида заједништва грађеног готово пола века
Године које су појели брегзитовци
Протест у октобру 2022. са захтевом да влада поништи брегзит (Фото EPA-EFE/Tolga Akmen)

Неко је лепо приметио да Велика Британија покушава да пронађе пут кроз брегзит дуже него што је водила Други светски рат али са мање смисла за правац и националну мисију. Заиста где је, шест година након референдума и три након што је Уједињено Краљевство напустило Европску унију, Британцима обећано златно доба? Како су, уместо националног препорода, Острвљани ушли у, рекло би се, доба кајања и трагања?

Последњег дана јануара навршиће се три године како је тадашња премијерка Тереза Меј потписала документ којим су званично изашли из царинске уније, што је чин који су перјаници брегзита поздравили покличима да крећу у ново доба, еру ревитализације. Међутим, данас изостаје славље поводом националне обнове док међу владајућим торијевцима редове пуне они који, попут градоначелника Лондона, причају отворено да су погрешили. Он ни тада није подржавао ову струју али јесте Алекс Хикман, пословни саветник у Даунинг стриту током мандата Бориса Џонсона, који је рекао да промотори опције изласка из уније (укључујући и њега) морају признати да брегзит не функционише. Анкете кажу да већини људи није јасно чему овај процес заправо служи, те да они који се сада кају надмашују дупло оне друге (23. јуна 2016. Велика Британија је у односу 52 одсто према 48 одсто гласала за излазак из ЕУ). Осим што је прошло две године како не припадају јединственом тржишту (прва година била је транзициона), навршава се и 50 година од уласка Британије у тадашњу Европску економску заједницу, данашњу ЕУ.

Иако су Британци напустили ЕУ под обострано договореним условима, уз споразум о трговини и будућим везама, земља се и даље у односима бори с Бриселом, док на домаћем терену преживљава политичку парализу.

Годишњица, уместо радости, доноси горда сећања, првенствено на барјактаре Најџела Фаража и Бориса Џонсона, којег критичари називају Калигула. Сећају се како се клео у кампањи да је само потребно да новац који дају ЕУ буде преусмерен у Национални здравствени систем да би се трансформисао у здравствену услугу на којој ће им свет завидети. Систем који је сада у колапсу, под штрајковима здравствених радника који крпе крај с крајем платама које је појела двоцифрена инфлација. Обећавали су да ће вратити контролу над својим границама које пуцају под неконтролисаном миграцијом. Џонсон је обећавао да ће економија изгледати попут лава који се ослободио окова. Велика Британија је данас једина чланице Г7 с економијом мањом него пре пандемије вируса корона. Речити Џонсон говорио је о „Глобалној Британији” с фантастичним извозним могућностима. Привреда сада осећа патњу на коју су економски зналци упозоравали да ће се десити по иступању из царинске уније. Кредибилне студије указивале су да ће с разлазом доћи нове препреке просперитету – уз погоршање постојећих проблема. Не треба бежати од криваца – пандемијe и ратa у Украјини али ни од чињенице да им трговина бележи слабији опоравак од глобалног пада изазваног ковидом, а да је инфлаторни скок већи него у другим земљама. Не треба заборавити ни мањак инвестиција и радне снаге у кључним секторима.

„Ништа наведено у брошури за брегзит није преживело контакт са стварношћу”, рекао је недавно Ендру Равенслеј, награђивани политички коментатор „Обсервера”. Тако ствари виде и многи брегзитовци у власти. али немају комоцију да говоре попут Равенслеја јер су у влади коју и даље воде они који су ову опцију гурали. Уместо тога звуче, како је овај коментатор запазио, попут ултралевичара који кажу да је марксизам дискредитован као метод јер га нико није правилно применио.
Дејвид Камерон није ни покушао да га примени. Тереза Меј је појела три године јурећи сопствени реп. Борис Џонсон је сервирао причу да има најбољи могући договор са Бриселом, а потом је одбацио споразум који је потписао са унијом. Елизабет Трас је… добро, Лиз Трас се не рачуна. А Риши Сунак? Он ће потписати драконске законе којима ће угушити право на штрајк и право на азил и тако ће „решити” проблеме у здравственом систему и на границама...

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Antonio
Kako bi im tek bilo da izdvajaju milijarde za E U. političare i da moraju da prime još milione pridoslica. I nekontrolisan uvoz svega. Onda bi tek bio kolaps.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.