Странпутице коначних предела

Поставка, која траје до 4. фебруара, сачињена је од три видеа: „Орландо: Страх једе душу”, „Net Worth” i „Truckbaby”. Они постоје да би препознали/представили комплексне системе које подржавају свакодневне технологије, као што су камера, компјутерски мождани имплантант и пропали девелоперски пројекат. У видеима се прате последице утицаја ових технологија на искуство ликова из видеа. Користећи се фиктивним начинима изражавања, изложба открива преклапања различитих сектора управљања, чији циљ је профит, што крију иза својих друштвено корисних агенди. Приче се одвијају у „финалном” пределу. Термин „финални предео” описује пропалу антропоцентричну околину, оскудицу урбанистичког промишљања, профитерске пројекте осмишљене искључиво како би одређени људи искоришћавали друге људе. Истовремено, све више се погоршава квалитет живота људских и нељудских актера локалних биома и технократских екосистема опустошеног тла. Унутар ових места, понегде можемо пронаћи субверзивне комаде земље, који одбијају да буду покорени. Наративи приказани у видеима описују замишљене ситуације које имплицирају субверзивну природу предела.

Тамара Спалајковић (1996, Београд) докторанткиња је на Факултету ликовних уметности у Брну, Чешка, где је тема њене дисертације: „Видео као алат за еманципацију.” Мастер диплому добила је на истом факултету (2022), у области ликовних уметности, где је била део уредничког тима студентског часописа „Бублина”. Током основних студија на Факултету ликовних уметности у Београду била је део колектива Институт за аплауз и радила је у Уличној галерији (2018–2019). Излагала је у Србији и у Чешкој, као и интернационално. Добитница је стипендије Фонда за младе таленте Републике Србије за студирање у иностранству у 2023. години.