Куће у којимa не живе усамљени људи

Тања Бошковић је, сасвим сигурно, особа несвакидашњег животног хабитуса и уметничког сензибилитета. Ренесансна лепотица и паметница. Жена која не ћути, за коју не постоји компромис са лажима, полусветом, незнањем.

Са годинама, каже, све теже пристаје да говори за медије.   

Рођена је у  Београду и  до треће године живела је  у Његошевој улици. Декретом тадашњих просветних власти, њеним родитељима, професорима књижевности, одређено је да са службом пређу у Аранђеловац. У Београд  се враћа тек после матуре , на студије глуме. Настањује се у Цвијићевој улици.

Глумица помиње и своје деветомесечно искуство живота у Њујорку.

– Била сам потпуно изненађена. Нема додира, нема загрљаја. Сви су веома усамљени. У Америци – каже –није разумела ништа. Овде јој је све јасно и препознатљиво. Правда, неправда, љубав, живот београдских улица.

Чувар знања и духовности

Глумица данас  поново живи на Врачару, на ободу са Његошевом улицом. Ипак, најдуже, скоро четврт века, провела је на Вождовцу. Улица Јове Илића, српског књижевника, одувек  је за Тању Бошковић била инспиративна.

– Највише волим ту питому, девојачки кротку и милу улицу на Вождовцу, у којој нисам становала, али коју сам увек прихватала као нешто своје. Јован Илић припадао је кругу српских романтичарских песника који су у духу народне, стварали уметничку поезију. Песник који је утемељио нови књижевни језик, живео сасвим скромно и повучено. У његовом дому на Дорћолу створио је неку врсту књижевног центра у коме се окупљала тадашња књижевна и уметничка елита, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Матош. Улица која носи његово име  наслања се на вождовачку Цркву светог цара Константина и царице Јелене. Тачно са тог места вожд Карађорђе је командовао ослобођење српске престонице од Турака.  Духовни колорит и јак морални набој овог храма преноси се и разлива на читаву ту улицу. У тој цркви крштена су моја деца. Адресе у Улици Јове Илића имају чак два факултета, основну школу и поправни дом  за малолетнике. У близини је и једна од најзначајнијих "институција" – мала, зелена пијаца. Слика динамичног, активног живота  на сасвим малом простору. Од Вождовца до Врачара, запамтила сам, некада се трамвајем  путовало прилично дуго. Улица Јове Илића сада  је упропашћена  градњом некаквих огромних зграда. Ипак, ако ту буду становали људи који ће волети своју улицу, они ће успети да од тих простора направе места где ће се окупљати, где ће делити све што је њима важно. Близина црквене порте пружа овој улици узвишен, али и обавезујући морални тон. Невероватно, где год да сам живела, увек сам чула црквена звона. То је случајност, а можда и није – говори Тања Бошковић која је после стечене дипломе Факултета драмских уметности од овог октобра постала бруцош Филозофског факултета, групе за археологију.

Слуга, а не власник

 Битна претпоставка за функционисање сваке организоване људске заједнице као што су градови, по њеном мишљењу, јесу јасна и прецизно утемељена правила и закони.

– Мора се  знати ред. Ако постоје ваљани прописи и санкције за њихово неизвршавање, онда сви они који прелазе улице као нови ослободиоци Београда, они који верују да су много важни за воланом својих џипова немају већег значаја. Ми смо ти који служимо своме граду, својој улици, свом дворишту, свом степеништу. Никада се не понашам као власник улица, него као њихов покорни слуга – истиче наша саговорница.

– Целог живота сам ходала београдским улицама сама и не бојим се. Из позоришта се враћам пешице. Из неког ирационалног разлога, не осећам страх. Чак и када је било различитих ситуација, када су људи били у појачаном степену агресије. Никада се нисам бранила силом. Увек сам прилазила насилнику, и увек га грлила. Кад човеку приђете у "шеснаестерац", он постаје безопасан. Сматрам да свако ко је чисте савести и здраве памети уме да се заштити, чак и када доживи нешто непријатно на улици – мишљења је глумица.

– У Београду  не може да се догоди да неко падне на улици, а да му пролазници не притрче и не помогну. Када сам живела у Њујорку, схватила сам да комшија не познаје свога првог комшију. Овде, још увек, можете да се осмехнете човеку кога сретнете на улици. Овде је нормално да вам се неко обрадује. У Београду се не штеди на осећањима. Е, то је Београд. То је његов најбољи део  – оцењује глумица. Тања Бошковић се укључује у јавну дискусију око изградње Београдске опере.

– Немам ништа против Новог Београда и Ушћа. Имала сам прилику да уживо видим Сиднејску оперу. Али, ако већ постоји Народно позориште са  комплетном и разрађеном организацијом, онда бих више волела да Опера буде у центру града. Уз то, ваља се досетити да људе треба васпитавати да воле оперу и балет. Да воле људе око себе, да воле свој град, двориште,  степениште... Не мора овај народ да се весели само уз таламбасе. На сваком ћошку постоји кафић, а Београд нема Оперу – закључује Тања Бошковић.