Kuće u kojima ne žive usamljeni ljudi

Tanja Bošković je, sasvim sigurno, osoba nesvakidašnjeg životnog habitusa i umetničkog senzibiliteta. Renesansna lepotica i pametnica. Žena koja ne ćuti, za koju ne postoji kompromis sa lažima, polusvetom, neznanjem.

Sa godinama, kaže, sve teže pristaje da govori za medije.   

Rođena je u  Beogradu i  do treće godine živela je  u Njegoševoj ulici. Dekretom tadašnjih prosvetnih vlasti, njenim roditeljima, profesorima književnosti, određeno je da sa službom pređu u Aranđelovac. U Beograd  se vraća tek posle mature , na studije glume. Nastanjuje se u Cvijićevoj ulici.

Glumica pominje i svoje devetomesečno iskustvo života u Njujorku.

– Bila sam potpuno iznenađena. Nema dodira, nema zagrljaja. Svi su veoma usamljeni. U Americi – kaže –nije razumela ništa. Ovde joj je sve jasno i prepoznatljivo. Pravda, nepravda, ljubav, život beogradskih ulica.

Čuvar znanja i duhovnosti

Glumica danas  ponovo živi na Vračaru, na obodu sa Njegoševom ulicom. Ipak, najduže, skoro četvrt veka, provela je na Voždovcu. Ulica Jove Ilića, srpskog književnika, oduvek  je za Tanju Bošković bila inspirativna.

– Najviše volim tu pitomu, devojački krotku i milu ulicu na Voždovcu, u kojoj nisam stanovala, ali koju sam uvek prihvatala kao nešto svoje. Jovan Ilić pripadao je krugu srpskih romantičarskih pesnika koji su u duhu narodne, stvarali umetničku poeziju. Pesnik koji je utemeljio novi književni jezik, živeo sasvim skromno i povučeno. U njegovom domu na Dorćolu stvorio je neku vrstu književnog centra u kome se okupljala tadašnja književna i umetnička elita, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Matoš. Ulica koja nosi njegovo ime  naslanja se na voždovačku Crkvu svetog cara Konstantina i carice Jelene. Tačno sa tog mesta vožd Karađorđe je komandovao oslobođenje srpske prestonice od Turaka.  Duhovni kolorit i jak moralni naboj ovog hrama prenosi se i razliva na čitavu tu ulicu. U toj crkvi krštena su moja deca. Adrese u Ulici Jove Ilića imaju čak dva fakulteta, osnovnu školu i popravni dom  za maloletnike. U blizini je i jedna od najznačajnijih "institucija" – mala, zelena pijaca. Slika dinamičnog, aktivnog života  na sasvim malom prostoru. Od Voždovca do Vračara, zapamtila sam, nekada se tramvajem  putovalo prilično dugo. Ulica Jove Ilića sada  je upropašćena  gradnjom nekakvih ogromnih zgrada. Ipak, ako tu budu stanovali ljudi koji će voleti svoju ulicu, oni će uspeti da od tih prostora naprave mesta gde će se okupljati, gde će deliti sve što je njima važno. Blizina crkvene porte pruža ovoj ulici uzvišen, ali i obavezujući moralni ton. Neverovatno, gde god da sam živela, uvek sam čula crkvena zvona. To je slučajnost, a možda i nije – govori Tanja Bošković koja je posle stečene diplome Fakulteta dramskih umetnosti od ovog oktobra postala brucoš Filozofskog fakulteta, grupe za arheologiju.

Sluga, a ne vlasnik

 Bitna pretpostavka za funkcionisanje svake organizovane ljudske zajednice kao što su gradovi, po njenom mišljenju, jesu jasna i precizno utemeljena pravila i zakoni.

– Mora se  znati red. Ako postoje valjani propisi i sankcije za njihovo neizvršavanje, onda svi oni koji prelaze ulice kao novi oslobodioci Beograda, oni koji veruju da su mnogo važni za volanom svojih džipova nemaju većeg značaja. Mi smo ti koji služimo svome gradu, svojoj ulici, svom dvorištu, svom stepeništu. Nikada se ne ponašam kao vlasnik ulica, nego kao njihov pokorni sluga – ističe naša sagovornica.

– Celog života sam hodala beogradskim ulicama sama i ne bojim se. Iz pozorišta se vraćam pešice. Iz nekog iracionalnog razloga, ne osećam strah. Čak i kada je bilo različitih situacija, kada su ljudi bili u pojačanom stepenu agresije. Nikada se nisam branila silom. Uvek sam prilazila nasilniku, i uvek ga grlila. Kad čoveku priđete u "šesnaesterac", on postaje bezopasan. Smatram da svako ko je čiste savesti i zdrave pameti ume da se zaštiti, čak i kada doživi nešto neprijatno na ulici – mišljenja je glumica.

– U Beogradu  ne može da se dogodi da neko padne na ulici, a da mu prolaznici ne pritrče i ne pomognu. Kada sam živela u Njujorku, shvatila sam da komšija ne poznaje svoga prvog komšiju. Ovde, još uvek, možete da se osmehnete čoveku koga sretnete na ulici. Ovde je normalno da vam se neko obraduje. U Beogradu se ne štedi na osećanjima. E, to je Beograd. To je njegov najbolji deo  – ocenjuje glumica. Tanja Bošković se uključuje u javnu diskusiju oko izgradnje Beogradske opere.

– Nemam ništa protiv Novog Beograda i Ušća. Imala sam priliku da uživo vidim Sidnejsku operu. Ali, ako već postoji Narodno pozorište sa  kompletnom i razrađenom organizacijom, onda bih više volela da Opera bude u centru grada. Uz to, valja se dosetiti da ljude treba vaspitavati da vole operu i balet. Da vole ljude oko sebe, da vole svoj grad, dvorište,  stepenište... Ne mora ovaj narod da se veseli samo uz talambase. Na svakom ćošku postoji kafić, a Beograd nema Operu – zaključuje Tanja Bošković.