На једином могућем путу

Град Чачак постао је прва престоница српске културе, а ове 2023. обележава се и 150 година од рођења Надежде Петровић. Припреме програма обележавања овe годишњице почеле су још пре пар година, а како се одвијају, говори директор Уметничке галерије „Надежда Петровић” Бранко Ћаловић.

На који начин ће бити обележен рођендан наше велике уметнице?

Промишљајући на који начин да се обележи та значајна годишњица, окупили смо релевантне установе које баштине дело Надежде Петровић и заједно дошли до кровног пројекта. Томе је допринело и наше аплицирање 2021. године на позив Унеска, везано за обележавање годишњица угледних личности са циљем да им се да светски значај.

Носилац целокупног пројекта је Уметничка галерија „Надежда Петровић”, он је у основи мултидисциплинаран, баш каква су била и Надеждина интересовања и делања, а подељен је на два нивоа – национални/регионални и међународни. Носилац националног/регионалног нивоа је Народни музеј Србије у Београду, а међународног Музеј савремене уметности у Београду. Народни музеј Србије приређује велику ретроспективну изложбу аутора проф. др Лидије Мереник и проф. др Игора Борозана, коју ће пратити обимна публикација и премијерно ће изложба бити приређена у Народном музеју у фебруару. Изложба ће гостовати у релевантним установама из региона (МСУРС Бањалука, Галерија „Божидар Јакац” из Костањевице на Крки, Словенија), које ће својим пратећим програмима дати специфичан допринос даљем проучавању личности и дела Надежде Петровић. Изложба ће у њеном родном Чачку бити отворена од 11. октобра, дана Надеждиног рођења до краја године. Пратећи сегмент чиниће специјализована изложба за слепе и слабовиде особе коју реализујемо у сарадњи са МСУРС и Тифлолошким музејом из Загреба.

Када је реч о међународном нивоу овог пројекта Музеј савремене уметности припрема изложбу за Културни центар Србије у Паризу. Та изложба ће се конкретно односити на Надеждин боравак у Паризу (1910–1912), њен „Париски период”, када настају нека од ремек-дела нашег сликарства. Документарна презентација о животу и раду Надежде Петровић, коју реализује Уметничка галерија „Надежда Петровић” у Палати Унеска, предвиђена је за крај септембра.

Посебну ексклузиву представљаће премијерно извођење скулптуре Олге Јеврић у простору. О којој скулптури и о којој је тачно локацији реч?

Као што је Надежда на почетку века била носилац савремених токова и европског духа у уметности, тако је и Олга Јеврић, у бурном послератном периоду одиграла најзначајнију улогу у отварању ка новим токовима и освојеним слободама уметничког језика. Иницијатива, отпочела пре десет година, да се у оквиру програма „Меморијала Надежде Петровић” у Чачку изведе и постави скулптура академика Олге Јеврић, услед недостатка средстава до сада одлагана, коначно ће бити реализована. На простору поред Западне Мораве, који је изабран у консултацији са уметницом, биће постављена скулптура „Распон у тензији”, а посебан куриозитет је у томе што ће то бити прва скулптура наше чувене вајарке постављена у јавном простору.

С којим још програмима галерија „Надежда Петровић” у овој важној години излази пред публику?

Управо за пар дана отварамо изложбену сезону гостујућом изложбом „Колекција као огледало – српски модернизам 1880–1950.” из Галерије Матице српске из Новог Сада са најрепрезентативнијим радовима националне уметности који указују на развој српске модерне. Изложба је уводни програм пројекта „Чачак, престоница културе 2023” и сматрамо да је заправо права „посластица” за љубитеље уметности, али са огромним едукативним аспектом.

Биће ту и изложби за разне категорије посетилаца. Најзначајније су изложбе награђених аутора на „Меморијалу Надежде Петровић” (Ирена Лагатор Пејовић, Владимир Перић Талент), али бих такође издвојио изложбу „Чачак кога нема”, названој по једној слици Богића Рисимовића Рисима, сликара из Чачка чију спомен-збирку баштинимо. Ту је и, сада већ, традиционална манифестација „Соњин септембар”, на којој представљамо добитнике награде Соња Савић на Фестивалу „Алтернативе филм&видео”, коју додељује наша галерија с обзиром на легатску заоставштину Соње Савић. Ту су још изложбе – Игора Бошњака, Миленка Савовића, потом редован видео и филмски програм...

Како је у локалној средини прихваћен савремен концепт уметности који негује тим ове галерије?

Наша програмска вертикала од које све креће је „Меморијал Надежде Петровић”. На меморијалу чак две награде које се додељују подразумевају самосталне изложбе лауреата – Награда галерије и Награда публике. Самим тим наш програм је конципиран на актуелној уметничкој пракси. Наравно, догађа се да има неразумевања публике у локалној средини, приступ и познавање савремене уметности подразумева отвореност за ново и другачије али и одређену едукацију. Међутим, галерији односно програмском тиму увек је пример несхваћености Надежде Петровић у њеном времену показатељ да се не сме одустајати и ићи линијом мањег отпора. Ангажованост савремене уметности подразумева контекст и концепт, уметници би по природи желели да мењају свет и често има радикалних потеза не увек прихватљивих широј публици. Континуирано се мора радити на едукацији, време у коме је настајало „лепо сликарство” је прошлост.

Често чујемо коментаре да су програми, приступ и начини реализације далеко превазишли локалне оквире и да је галерија установа која више приличи неком већем градском центру, али сматрамо да је пут који смо одабрали једино могућ.