Под мачем осујећених

Живот је тежак, дефакто. Од када је света и века. А чини се још тежи, за душу, од када је телевизије. Данас си вест, сутра те нема. Данас по теби дрвље и камење, а сутра само сличица у читуљи... Идемо даље! Не осврћемо се на оне од којих смо направили жртве, осуђенике и кривце, без осећаја стида и срамоте... Срамоте на телевизији одавно нема. Јер, стижу нове теме, нове жртве, а без да смо трепнули или се упитали пре него што смо окинули обарач и сасули рафалну паљбу. По том принципу раде телевизије. Глад за новим сензацијама, за новим жртвама никада није била већа. Јер програм треба попунити новим садржајима када су већ прави велики ТВ аутори готово истребљена врста. Џаба ин меморијами и епитафи... Једном почињено зло, непоправљиво је. Никако да схватимо одговорност и тежину јавне речи. То што је ТВ канала „безброј”, медијске раднике не ослобађа одговорности.

А колико јавна реч заиста може бити убојита искусио је, нажалост, недавно упокојени професор Јован Кнежевић. Није било довољно што се неколицина свезнајућих „великих”, „заштитничких” родитеља острвила на овог строгог професора, старога кова, стасалог у неким другим временима када су образовање и школство били на цени. Већ су их у томе подржали и медији, разапевши га на крст као каквог злочинца... док се тамо негде у позадини, у српској колевци, дешавају они прави злочини. Од кога су то родитељи бранили своју децу? Уместо да их бране од нападног и недоличног ТВ програма и ријалити терора, бранили су их од науке, образовања и „баука” званог математика. Изгубили су се аршини ауторитета... Заборавили смо да су и јединице за ђаке... Заборавили смо и децу у школским клупама... и „загревање” столице... Заборавили смо и на све наше строге професоре од којих смо много тога научили. Наравно, када данас „диплома” може и да се купи. Што бисмо своју децу излагали беспотребној муци званој учење. Зато ваљда и тонемо као друштво... Јер нас на сваком кораку дочекују неписмени, необразовани, нестручни, неспособни, лењи. Већ у првој продавници где вам на каси закину на кусуру... Можда да су учили од Др Убице сви би били богатији. И продавци и купци!

Професор Јован Кнежевић решио је да не пристане, да не спусти главу пред неким новим временом „глупих”. Остао је доследан својим принципима. И постао страдалник под мачем осујећених. Он је симбол нашег времена. А телевизије су већ нашле утеху у новој жртви. Јер, треба оправдати рејтинг! Глад за новим информацијама и жртвама је неутољива.

Још пре више од једног века на Старом сајму у Београду, на Филипсовом штанду, када је представљен први ТВ апарат, што је и описано у серији „Вера”, речено је: „Телевизија је чудо 20. века. На телевизији се види само истина. Више нема лажи. Помоћу ње лакше ће се допрети до људи”.

Сто година касније телевизија нас је изопачила. Добили смо што смо хтели, престали смо да будемо људи!