Pod mačem osujećenih

Život je težak, defakto. Od kada je sveta i veka. A čini se još teži, za dušu, od kada je televizije. Danas si vest, sutra te nema. Danas po tebi drvlje i kamenje, a sutra samo sličica u čitulji... Idemo dalje! Ne osvrćemo se na one od kojih smo napravili žrtve, osuđenike i krivce, bez osećaja stida i sramote... Sramote na televiziji odavno nema. Jer, stižu nove teme, nove žrtve, a bez da smo trepnuli ili se upitali pre nego što smo okinuli obarač i sasuli rafalnu paljbu. Po tom principu rade televizije. Glad za novim senzacijama, za novim žrtvama nikada nije bila veća. Jer program treba popuniti novim sadržajima kada su već pravi veliki TV autori gotovo istrebljena vrsta. Džaba in memorijami i epitafi... Jednom počinjeno zlo, nepopravljivo je. Nikako da shvatimo odgovornost i težinu javne reči. To što je TV kanala „bezbroj”, medijske radnike ne oslobađa odgovornosti.

A koliko javna reč zaista može biti ubojita iskusio je, nažalost, nedavno upokojeni profesor Jovan Knežević. Nije bilo dovoljno što se nekolicina sveznajućih „velikih”, „zaštitničkih” roditelja ostrvila na ovog strogog profesora, staroga kova, stasalog u nekim drugim vremenima kada su obrazovanje i školstvo bili na ceni. Već su ih u tome podržali i mediji, razapevši ga na krst kao kakvog zločinca... dok se tamo negde u pozadini, u srpskoj kolevci, dešavaju oni pravi zločini. Od koga su to roditelji branili svoju decu? Umesto da ih brane od napadnog i nedoličnog TV programa i rijaliti terora, branili su ih od nauke, obrazovanja i „bauka” zvanog matematika. Izgubili su se aršini autoriteta... Zaboravili smo da su i jedinice za đake... Zaboravili smo i decu u školskim klupama... i „zagrevanje” stolice... Zaboravili smo i na sve naše stroge profesore od kojih smo mnogo toga naučili. Naravno, kada danas „diploma” može i da se kupi. Što bismo svoju decu izlagali bespotrebnoj muci zvanoj učenje. Zato valjda i tonemo kao društvo... Jer nas na svakom koraku dočekuju nepismeni, neobrazovani, nestručni, nesposobni, lenji. Već u prvoj prodavnici gde vam na kasi zakinu na kusuru... Možda da su učili od Dr Ubice svi bi bili bogatiji. I prodavci i kupci!

Profesor Jovan Knežević rešio je da ne pristane, da ne spusti glavu pred nekim novim vremenom „glupih”. Ostao je dosledan svojim principima. I postao stradalnik pod mačem osujećenih. On je simbol našeg vremena. A televizije su već našle utehu u novoj žrtvi. Jer, treba opravdati rejting! Glad za novim informacijama i žrtvama je neutoljiva.

Još pre više od jednog veka na Starom sajmu u Beogradu, na Filipsovom štandu, kada je predstavljen prvi TV aparat, što je i opisano u seriji „Vera”, rečeno je: „Televizija je čudo 20. veka. Na televiziji se vidi samo istina. Više nema laži. Pomoću nje lakše će se dopreti do ljudi”.

Sto godina kasnije televizija nas je izopačila. Dobili smo što smo hteli, prestali smo da budemo ljudi!